Kako prolazi slava, ili Kacinova tviter-diplomatija

Srednjovekovna latinska izreka Sic transit gloria mundi podseća na prolaznost života i zemaljskih počasti, a u njenu bolnu istinitost imao je priliku da se uveri i dojučerašnji predsednik Srbije Boris Tadić, koji posle osmogodišnje vladavine sada iz prikrajka gleda raspad svoje do juče moćne partije, dok ga ponižavaju oni koji su ga do juče slavili i uzdizali. Tadić se osam godina šepurio Srbijom grabeći za sebe nadležnosti i zasluge za tzv. evropski put Srbije, dok su njegovi saradnici grabili sve ostalo. Tadićeva slava bila je ipak kratkog veka, jer iako je iza sebe imao moćne „prijatelje“ sa Zapada, njihova očekivanja nije u potpunosti ispunio, a njegovo mesto su zauzeli drugi, kojima sada u jedra duvaju zapadni vetrovi, dok su za jučerašnjeg favorita ostala tapšanja po ramenu i prazne počasti.

Bivši predsednik i pored ranijih zasluga i povremeno ukazanih počasti mora da zna gde mu je mesto, odnosno da u ovom „osetljivom“ trenutku kada Ivica Dačić bije odsudnu bitku za predaju severa Kosova ne talasa izjavama koje potvrđuju ucenjivačku politiku EU i ne ometa Dačića u postizanju istorijskog sporazuma sa Hašimom Tačijem, kako je nedavno najavio izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju JelkoKacin. Tadić je nedavno u Briselu razgovarao sa evropskim zvaničnicima i parlamentarcima, da bi potom u nastupu iskrenosti izjavio da je Srbija zaslužila datum još u prošlosti, ali su se uvek postavljali novi i novi uslovi ili makar modifikacija različitih uslova. Naveo je da je imao "teških iskustava u prošlosti", jer je uvek kada je očekivao pozitivne izveštaje, uvek nešto novo iskrsnulo.

Ovo priznanje, koje je došlo od strane jednog od najvećih evrofanatika Srbije, bilo je svakako povod za neočekivanu i grubu reakciju uvek dežurnog Jelka Kacina, koji je Tadiću na tviteru poručio da je lažov i egoista, koji i dalje sanja svoju istinu, optužujući ga da je iz procesa integracija sklanjao Milicu Delević i sprečavao članstvoSPSa-a Ivice Dačića u Socijalističkoj internacionali.

Kacinu je odmah uzvratio Tadićev saradnik Nebojša Krstić, a iznenadna razmena uvreda i optužbi da čak ni Tadić nije iskreno pristupao evrointegracijama još jednom jnj pokazala da EU u Srbiji traži samo izvođače radova, koji će u zamenu za podršku bez pogovora i do kraja izvršiti svoje zadatke. U tom smislu, čak ni Tadić nije bio dovoljno kooperativan, zbog čega je dolazak nove garniture, koja se pokazala voljnom da pređe preko svih granica i crvenih linija, propraćen opštom podrškom, od Vesne Pešić do Jelka Kacina.

Svi iz Evrope sada tapšu ovu vlast po ramenu da bi priznala Kosovo, zbog čega se i Jelko Kacin uključio u unutrašnjepolitičke odnose u Srbiji i radi dodatnog ojačavanja položaja aktuelne vlade počeo da daje izjave, koje su primerenije članovima SNS i SPS nego predstavniku EU. Kacin se umešao ne bi li dodatno dunuo vetar u leđa članovima vladajuće koalicije, poručujući im da je za EU Tadić svakako prošlost, i da je jasno kome je sada data podrška za postizanje „istorijskog sporazuma o severu Kosova“, za koji se polako otkriva da je u stvari potpuno predavanje severa u ruke Prištini. 

Tadić je u Srbiji odradio masu teških i prljavih poslova, i prvi zakoračio preko granice koja je značila odricanje od Kosova, dok vladajuća koalicija nastavlja njegovim putem i hita prema datumu, pokazujući još veću spremnost na ogromne ustupke. Komentari Jelka Kacina ipak jasno pokazuju odnos prema srpskim vlastodršcima i svima koji se tako lako prodaju za malo vlasti.

Da se Tadić iskreno odupro pritiscima Zapada i da se u mnogim situacijama nije ponašao kao najobičnija marioneta, danas bar ne bi doživljavao uvrede od Kacina. Ako ništa drugo, njegovi prijatelji iz Evrope bi ga bar malo više cenili. Ostaje da se vidi koliko brzo će i sadašnja srpska garnitura na vlasti biti potrošena i odbačena.