Istorijska (ne)svest i diletantizam Svetislava Basare

Svoj novi roman Svetislav Basara naslovio je sa „Majn kampf“, a kako je objasnio, njegovo novo delo predstavlja antifašističku burlesku, dok je njegova borba, za razliku od Hitlerove, borba protiv narastajućeg fašizma u svetu i kod nas. Basara je tako, ponovo, svoje nadahnuće delom pronašao u prošlosti. Sudeći po njegovim ranijim radovima, poput „Početka bune na dahije“, a sada po provokativnoj pozajmici od Adolfa Hitlera, on i istoriju shvata kao igru, i kao nekakav neiscrpni izvor bizarnosti iz koga on ležerno, po potrebi, uzima što mu treba i kalemi na svoje junake i događaje, koji u njegovom viđenju prošlosti imaju malo dodira sa stvarnim činjenicama. Tako je i svoj novi roman Basara je krstio sa „Majn kampf“, jer mu je, kako je izjavio, „naslov romana lep i nije mogao da mu odoli“.

Od njegovih prikaza istorije i istorijskih ličnosti, a posebno srpske, većini istoričara se, međutim, uglavnom diže kosa na glavi, ali to njemu nimalo ne smeta, jer se Basara u startu odriče prvog i osnovnog gesla istoričara, onog čuvenog Tukididovog „bez mržnje i pristrasnosti“, i gradi svoju viziju prošlosti u kojoj se događaji i ličnosti ređaju po samo njemu znanom redosledu. No, ako je to još i moguće donekle tolerisati u romanima kao neku vrstu „umetničke slobode“, nedopustivo je kada se grube materijalne greške i brljotine čine i u „ozbiljnim“ tekstovima i novinama.

Basara, naime, istoriju ne poznaje (kao što, po svoj prilici, ne poznaje ni bilo šta drugo, s obzirom da je nedavno u svojoj kolumni pobrkao Čehova i Gogolja), pa mu se veoma često javljaju početničke greške, koje ukazuju na neznanje, površnost i nemar. O tome je nedavno opšširno i dokumentovano pisao Radoš Ljušić. Tako i u najnovijem izletu u istoriju, u svojoj vikend kolumni u listu „Danas“, Basara pravi banalne greške. On, na primer, hvali Vinstona Čerčila, kome je „zapalo da bude britanski premijer u zaguljeno vreme Drugog svetskog rata, kada je Vermaht na vrhuncu moći a Luftvafe dominira nebesima. Samo ser Vinston i drug Tito pružaju otpor, dok Staljin još stoji po strani“, kaže Basara – i ostade živ.

Da ima barem srednjoškolsko – da ne kažem i osnovačko – istorijsko znanje, Basara bi možda uspeo da se priseti da je u vreme Bitke za Britaniju, od jula 1940. do maja 1941. Tito „stajao po strani“, i daleko od toga da je pružao bilo kakav otpor, sve do Hitlerovog napada na SSSR 22. juna 1941. Dakle, čak i po ideologizovanim i idealizovanim kompartijskim izvorima, Tito ne samo da ne pruža nikakav „otpor Hitleru dok Staljin stoji po strani“, nego prilično udobno živi u Zagrebu, odnosno Beogradu, a o otporu počinje razmišljati tek kada su napadnuti Staljin i SSSR prestali da „stoje po strani“. Ali, za Basaru je ovo brkanje datuma, činjenica i pojmova prilično uobičajeno. Za njega vreme izgleda protiče u nekoj drugoj dimenziji, u kojoj pojmovi imaju druga značenja, a istina i nije mnogo bitna, pogotovo ako se ne uklapa u njegove pojednostavljene šeme ili u njegove lične interese.

Međutim, iako je priličan neznalica, Basara na osnovu sopstvenih i samo njemu svojstvenih interpretacija izvlači zaključke, i nakon toga čitaoce i javnost uporno ubeđuje u istinitost svojih tvrdnji i potrebu uređenja sadašnjosti Srbije po njegovom modelu.

Većini građana Basarini ciljevi i metodi su ipak isuviše daleki, te kako vidimo, nikako da pođu za njegovim vizijama. Većina Srba istoriju, a posebno srpsku, uglavnom ne zna i gradi viđenje prošlosti uglavnom na osnovu epske poezije, predanja, jeftinih medija ili istorijskih romana, poput onih Dobrice Ćosića. Prema Predragu Palavestri, primer Dobrice Ćosića najbolje pokazuje da je moderni srpski istorijski roman više ojačao istorijsko osećanje i istorijsku svest srpskog naroda nego nacionalna istorijska nauka.

I Basara Srbima nudi istorijske romane i nastoji da im pruži kvazi-istorijska objašnjenja njihove prošlosti i sadašnjosti. Ali, koliko god on bio uporan, Srbi ga opet ne slušaju. Otuda verovatno i tolika mržnja na Srbe i na Ćosića, čiji rad Basara i ekipa nikako ne uspevaju da dekonstruišu i zamene svojim. Međutim, šta god o njima mislili, istorijski romani i autori poput Ćosića ponudili su i prizveli neku istorijsku i nacionalnu svest. Basara nudi samo istorijsku i nacionalnu nesvest. Poneki pojedinac možda i može da bitiše u nesvesti od početka do kraja života, ali, narod ne može.