Hrvatske cigarete i srpski pušači ili dugo putovanje u Evropu

Nije lako danas biti građanin Srbije. Dok je prethodna vlast narodu probijala uši pričom o Evropi “koja nema alternativu” i pokušavala da delimičnim ispunjavanjem zahteva Evropske unije Srbiju povede ka Briselu, sadašnja je pokazala mnogo veću odlučnost u ispunjavanju postavljenih uslova uz, razumljivo, još veće ispiranje mozga svojih građana, koristeći istu osnovnu temu. Ne samo najviši političari, već i mnogi njihovi pomoćnici i aparatčici, a uz svesrdnu pomoć njima privrženih medija, mesecima ne prestaju da uveravaju narod u Srbiji kako je zemlja odlučno i nezadrživo krenula putem ka Evropskoj uniji. Po tome kako je oni opisuju i šta od nje očekuju čini se da je ta organizacija evropskih država nešto nalik na Zemlju Dembeliju, a u kojoj će Srbija, pošto se pridruži, takođe naći mir i sreću kao i njene ostale članice. S druge strane, zbunjenost građana Srbije je povelika, jer vidi kako se ovo putovanje prilično odužilo, a i kraj mu se baš ne nazire.

On možda i ne zna da put ka Briselu ni za druge male ili omanje zemlje kao što je njegova nije bio prav kao strela i posut ružama dobrodošlice od starta do cilja, što je i prilično razumljivo. Međutim, posebno bi morala da ga zabrine činjenica što je samo za Srbiju određena posebna putarina. Sem toga, kolovoz kojim se ona kreće prepun je mnogobrojnih, uglavnom dobro prikrivenih prepreka, koje se najčešće primete tek kad se stigne sasvim blizu njih. Ne treba ni naglašavati kako te prepreke uopšte nisu slučajno postavljene, nego su plod ozbiljnih stvaralačkih napora stručnjaka iz Brisela, namenjene isključivo Srbiji. Te bi se moglo reći da se njeno napredovanje ka Uniji svodi uglavnom na korak napred i korak nazad, odnosno: malo kreni, malo stani i - pričekaj. Ovdašnji evropesimista lako će zaključiti kako će Srbija - za ostvarenje “bezalternative” kojoj toliko teži – na putu provesti znatno duže vremena nego što je to bio slučaj sa ostalim zemljama, sada punopravnim i srećnim članicama ove Dembelije. A pošto iz Evropske unije Srbiji neprestano šalju nove uslove, to je veoma nezahvalno predviđati kada će ona i posle koliko savladanih prepreka konačno doputovati u Evropu. S druge strane, građanina veoma ohrabruje što je put kojim je njegova zemlja krenula pravi evropski, jedino mu nije nije sasvim jasno da li će, idući njime, jednoga dana ugledati na njegovom kraju Brisel.

Kako se običnom građaninu čini, prva i najteža prepreka na putu Srbije u EU svakako je uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa prištinskom samoproglašenom republikom, odnosno njeno priznavanje. I dok čelnici EU i istaknuti evropski političari o ovom uslovu govore bez uvijanja, vlastodršci, koji se ustručavaju da tu tugaljivu istinu otvoreno saopšte građaninu, već mu pričaju kako priznanje Kosova nije ultimatum (nego se, valjda, zasniva na dobroj volji naše Vlade?). Teško da će iko poverovati u to. I najbezazlenijima je jasno da tek posle ispunjenja ovog uslova mogu da počnu mučni i dugotrajni pregovori Srbije sa EU. A niko ne treba da se iznenadi ako sem opštih zahteva Evropske unije koji se moraju ispuniti i pojedine zemlje članice postave Srbiji svoje posebne uslove - prema sopstvenim potrebama i interesima.

Zanimljiv slučaj, možda i poučan, dogodio se upravo ovih dana. Mada još nije (ili jeste) dobila datum za početak pregovora o pridruživanju (o čemu postoje različita mišljenja), Srbiji je iz Brisela već stigao novi “pozdrav”, a odnosi se na hrvatsku “Tvornicu duhana Rovinj”, koja se našla u teškoj finansijskoj situaciji. Prema nekim nepotvrđenim izvorima, ovu poruku-preporuku-zahtev u Beograd je doneo lično g. Štefan File, evropski komesar za proširenje, čovek od koga mnogo zavisi početak pregovora o pridruživanju i koga svakako nije uputno odbiti.

Bilo kako bilo, po toj poruci – preporuci (uslovu?) Srbija treba da pristane da iz Rovinja uveze cigarete po za Hrvatsku povoljnijoj stopi (na koju ona kao članica EU više nema pravo). Preporuka sadrži i ohrabrenje: Srbija, kako poručuju iz EU, neće biti na gubitku. Sem toga, i ona će kad bude primljena u EU (samo što nije!) uživati istu podršku Brisela. Građaninu je u poruci sve jasno, jedino ne zna kako da postupi po tom “predlogu”. Da se sa njim složi i tako ojadi sopstvene duvandžijske fabrike ili možda odbije savet g. Filea i time ispolji svoju već poznatu balkansku uskogrudost i tvrdoglavost. A ujedno se i zameri najnovijoj članici EU, koja bi kasnije mogla da mu uskrati svoj glas i tako je ostavi pred vratima Evrope.

Građanin Srbije verovatno još nije zaboravio kako je Slovenija svojevremeno ucenjivala Hrvatsku i pomalo se pribojava da bi nešto slično moglo da se ponovi i u odnosu Hrvatske i Srbije. Hrvatska je, međutim, čvrsto obećala kako nikada neće slediti primer Ljubljane i da Srbiji nikad neće postavljati ucenjivačke zahteve. Sasvim je moguće da su sadašnji hrvatski vlastodršci potpuno iskreni u svojim obećanjima, ali se građanin pita šta će biti ako se u nekoj sledećoj Vladi Hrvatske donese sasvim drukčija odluka? Istorija je prepuna primera praznih međudržavnih obećanja, bezbrojnih ugovora o večnom prijateljstvu, saradnji i nenapadanju, koji su se zatim posle kraćeg ili dužeg vremenskog perioda raskidali, a odnosi pretvarali u nepomirljive sukobe i krvave ratove. Može li se građanin Srbije nadati da će obećanje hrvatske Vlade opstati i u nekoj daljoj budućnosti, kada se njegova zemlja nađe pred ulaskom u EU, a Hrvatska se baš onda seti nekih svojih posebnih zahteva, koje novi kandidat mora da ispuni kako bi mu ona dala svoj glas.

No ako je i uveren da će Hrvatska održati reč, građanin Srbije još se nije oslobodio svih svojih strepnji. ”A šta”, pita se on, “ako i neke druge članice EU, pre ostalih, naši prvi susedi, radi ostvarenja svojih posebnih interesa, iskoriste priliku i nastave da na Srbiji vežbaju strogoću?”