Гроф од Ворика на српски начин

Пре неколико дана британски “Индипендет” објавио је опширан чланак о првом потпредседнику Владе Србије Александру Вучићу, у коме га је аутор похвалио као гласника умерености и модернизације, некога ко је спреман да прихвати ризик, и ко Србију враћа ”у клуб” (не каже који). “Модерна српска верзија грофа од Ворика, познатог као кингмејкер (“краљотворац") чини се, поново је тријумфовала.”. Посебну пажњу аутора побудио је учинак првог потпредседника у склапању споразума са Тачијем, а и изјава о томе да сваки Србин треба да се стиди што је неко ко припада српском народу учествовао у страшном злочину у Сребреници”.

Аутор, међутим, није ништа написао о Вучићевој изјави за “Дневни аваз”, да ће он свога доброг пријатеља, баснословно богатог шеика из Саудијске Арабије, кад се ускоро са њим сретне у Србији, наговорити да улаже у привреду Босне и Херцеговине. Вероватно би о томе изрекао доста похвала, али изгледа није знао за ову изјаву нашег првог потпредседника, из које се јасно види колико је он посвећен и развијању добросуседских односа.

С друге стране, у српској јавности (или бар њеном већем делу) име грофа од Ворика тешко да изазива некакву асоцијацију, те би јој вероватно било занимљиво да сазна са киме је то писац чланка у “Индипенденту” упоредио Александра Вучића.

Ричард Невил, 16. гроф од Ворика (1428–1471), био је енглески племић, администратор и војсковођа. У енглеском грађанском рату који су водиле династије Јорк и Ланкастер, познатом под називом “Рат црвене и беле руже”, Ворик је био на страни Јорка, односно “црвене руже”. Пошто је непосредно учествовао у свргавању двојице краљева, остао је запамћен по надимку “краљотворац”. Он је најпре био на страни краља Хенрија Шестог, али га је сукоб са грофом од Самерсета око имања довео до савеза са Ричардом, војводом од Јорка, који је био краљев противник. Првобитне политичке несугласице постајале су све непомирљивије док се најзад нису претвориле у отворену побуну. Војвода од Јорка погинуо је у борби, а његов син је, уз Ворикову помоћ, постао енглески краљ Едвард Четврти. Он је владао уз Ворикову подршку, али је њу после две године изгубио. Свађа је избила око начина вођења спољне политике, а и краљеве женидбе (за коју је Ворик имао посебне планове).

Гроф од Ворика је затим покушао да склопи заверу и на престо доведе Едвардовог брата Џорџа, а кад у томе није успео, помогао је Хенрију Шестом да се врати на трон. Убрзо после тога погинуо је у борби са Едвардовом војском.

Иако није био истакнути ратник и храбар борац као војвода од Јорка, већ лако раздражљив и неуморан радник, “лукав као Одисеј”, како је за њега рекао један италијански посланик, знатно је допринео свргавању куће Ланкастер са престола. Био је немилосрдан према противницима; одликовао се руководећим способностима, и познавањем прилика у Европи, а желео да на најбољи начин, часно, заврши рат између Енглеске и Француске, венчањем енглеског краља и француске принцезе, у чему није успео.

Оцене историчара о овом енглеском грофу нису истоветне. Једни су га видели као саможивог и осорног, непредвидивог моћника, а други као жртву ћудљивог и незахвалног краља. Ипак, и једни и други слагали су се у томе да је уживао велику популарност свих слојева друштва и да је био веома вешт у стицању подршке народа ради остварења својих политичких циљева.

Тако значајна личност енглеске историје као што је гроф Ворик, разуме се, нашла је своје место и у Шекспировим историјским комадима о Хенрију Шестом.

А колико је поређење српског потпредседника Владе са Ричардом Невилом умесно или није, односно у чему су извесне сличности и очигледне разлике, читалац ће свакако најбоље сам оценити.