Dramske epizode novinarskog rijalitija

Prošle nedelje desilo se nekoliko sličnih drama sa novinarima. Prvo je nestrpljivo nasrtljiv voditelj ugostio predsednika Vučića na jednoj crnogorskoj televiziji, onda su nam mediji preneli kao vest da su nekoliko američkih televizija prekinuli izlaganje predsednika SAD, i na kraju nedelje Olja Bećković nam je skrenula pažnju na novinara koji se iznervirao na konferenciji Kriznog štaba, i postavila zanimljivo pitanje – ''ima li novinar prava da se iznervira?''.

Crnogorski voditelj koji je intervjuisao Vučića je ovde dobio internet ovacije, najviše zbog toga što je postavio pitanje o Vučićevom ''širenju srpskog uticaja'' i pravljenju ''srpskog svijeta'', i zbog toga što je uporno insistirao da dobije odgovor o izručenju Svetozara Marovića Crnoj Gori. Predsednik Tramp je u Americi dao svoje legitimno mišljenje o rezultatima izbora, i doživeo da ga neke televizijske kuće prekinu zbog toga. A u Beogradu, novinar se ljutio jer nije dobio odgovor na nekoliko puta postavljeno pitanje Dariji Kisić-Tepavčević.

Nervozno ponašanje reportera koji ne dobije odgovor na postavljeno pitanje nije ponašanje novinara, nego liči na ponašanje razmaženog deteta kojem nisu dali igračku koju je tražio

Novinari su postali razmaženi. Ništa strašno, i mnogi ljudi u drugim profesijama su se opustili, samo je kod novinara to vidljivije. Ali, nervozno ponašanje reportera koji ne dobije odgovor na postavljeno pitanje nije ponašanje novinara, nego liči na ponašanje razmaženog deteta kojem nisu dali igračku koju je tražio.

 U vreme kad sam postajao novinar, u Beogradskoj hronici Politike početkom devedesetih, vest je bila najvažnija. Ni novinar, ni sagovornik, samo tačna vest. Vešt novinar može da kroz način na koji sklopi reči prenese poruku pažljivom čitaocu, ali artikulacijom i gestovima na televiziji, ali to je u drugom planu. Najvažnija je istinita vest, bez uplitanja.

Negde u to vreme bila je priča o nekom novinaru kome je za dlaku izmakla Pulicerova nagrada. Ne znam da li je priča istinita, ali ondašnje novine su pisale o tome, što znači da je bila dovoljno važna i relevantna. Reporter je negde u Africi kamerom snimao planiranu egzekuciju pred streljačkim vodom. U trenutku kad je to trebalo da se desi, shvatio je da mu se zaglavio film u kameri. Odmah je viknuo oficiru i tražio od njega da malo sačeka. Oficir i vod vojnika su napravili pauzu ispred nesrećnika koji je kasnije streljan, samo zbog novinara koji je menjao film. Egzekucija je nastavljena, fotografije napravljene i poslate u Ameriku. Zbog toga mu se smešila Pulicerova nagrada (ili je već dobio), ali je sve prekinuto kada se saznalo koje su okolnosti pratile nastanak fotografije.

Poruka i pouka javne osude koja je sledila bila je da novinar ne sme da učestvuje u događaju, ne sme da menja istoriju i da bude njen deo, već može samo da prenosi vest. Kad novinar odabere stranu, prestaje da bude novinar i postaje učesnik. Ako se odabere strana, ne postoji način da se više bude objektivan.

 To je kao situacija sa Trampom. Predsednik države, kakav god on kome bio, jeste medijski najzanimljivija osoba u državi. Pogotovo u SAD, gde je predsednik i najmoćniji. Kad novinar odluči da prekine predsednika, to ne znači samo da je nepristojan, nego pre svega da je odustao od prenošenja vesti. Dakle, odustao je od svog posla, prestao je da bude novinar i postao propagandna poluga jedne strane.

Problem je jedino kad ovde mediji prenesu da su američke medijske i televizijske kuće prekinule govor Trampa. Nisu to novinske kuće, to su propagandne ispostave Demokratske stranke. One su se i same javno proglasile za takve

Nije to ništa novo, takav je duh vremena. U Americi poslednjih decenija postoji praksa da se podrži neki političar, kad novinska kuća javno proglasi da je stala na nečiju stranu. Na proteklim izborima, 47 dnevnih novinskih kuća je javno dalo podršku Bajdenu, a samo sedam Trampu [1]. Od nedeljnika, 71 podržava Bajdena a pet Trampa. Zanimljivo je da Volstrit Žurnal ne podržava nikoga, a ovih dana tu svoju nesvrstanost ponosno reklamira na Fejsbuku.

To samo po sebi nije tako problematično, čak je pošteno što su javno proglasili da su zauzeli stranu, da bi čitaoc znao koje novine kupuje. Onda niko nikoga ne laže. Problem je jedino kad ovde mediji prenesu da su američke medijske i televizijske kuće prekinule govor Trampa. Nisu to novinske kuće, to su propagandne ispostave Demokratske stranke. One su se i same javno proglasile za takve.

Ovih dana na crnogorskoj televiziji su propitivali predsednika Vučića. Novinar koji nekoliko puta postavi pitanje na koje ne dobije odgovor, samim tim je već dobio odgovor. To je mogao da nauči ne na fakultetu, nego na svakom kursu za novinara. Pogotovo nema razloga da se insistira na odgovoru tokom razgovora sa državnikom strane države.

Nešto slično se desilo sredinom devedesetih, kada je čuveni Lari King intervjuisao Slobodana Miloševića. U tu svrhu uspostavljena je i satelitska veza između Beograda i CNN-a. Lari je postavio neko nezgodno pitanje, na koje Milošević nije želeo da odgovori. Ali je rekao otprilike – Ne čujem dobro, veze su loše, ali samo da kažem... I onda je nastavio sa svojim temama. Lari je valjda naivno poverovao da su veze stvarno loše, pa je ponovio pitanje. A kad je dobio isti početak odgovora (Ne čujem dobro, veze su loše...) samo se šeretski nasmešio i prešao na drugu temu. Znao je da je odgovor već dobio. E to je razlika između ozbiljnog novinara, i novinara-islednika.

U Srbiji već imamo dosta novinara-islednika, koji smatraju da dobro novinarstvo mora da liči na policijski posao. Mislim da je začetak takve vrste novinarstva bio nakon petooktobarskih nemira, kada su neki novi ljudi ušli u medijske kuće

U Srbiji već imamo dosta novinara-islednika, koji smatraju da dobro novinarstvo mora da liči na policijski posao. Mislim da je začetak takve vrste novinarstva bio nakon petooktobarskih nemira, kada su neki novi ljudi ušli u medijske kuće. Tada je započeta islednička praksa, koja je dovela do toga da danas neki novinar na konferenciji može da se uvredi i naljuti zbog toga što nije dobio odgovor, umesto da takvo nereagovanje samo zabeleži i prenese.

Naravno, vremena su se promenila, ljudi su generalno postali više naklonjeni sebi i olakšavanju posla, ali to ne znači da novinarstvo treba da se pretvori u profesiju koja slavi novinara. Novinar nije centar novinarstva, on ne bi smeo da postoji sam za sebe, on je most koji spaja vest sa onima koji traže vest. Ukoliko svi, i njegovi gosti i njegovi čitaoci/gledaoci budu tu samo da bi igrali oko njega i zbog njega, novinarstvo kao profesija gubi smisao.