Diplomatija, pravda, novac i sila

Dok čekamo 16. septembar u apatiji i zebnji da je pitanje severa Kosova rešeno ponovo na našu štetu, iznenada se pojavila vest da su dve države povukle priznanja Kosova, a da je proces povlačenja priznanja moguć još u tri. Domaći mediji su najpre objavili da su azijska država Oman i afrička Gvineja Bisao povukle odluku o priznanju, što bi bio prvi put od kosovskog proglašenja nezavisnosti da se ciklus priznavanja zaustavio i krenuo unazad.

Ova vrlo značajna vest je zatim izazvala malu zabunu, da bi na kraju ministar Jeremić razjasnio da ove dve zemlje zapravo nikada nisu ni priznale Kosovo, pa samim tim nisu ni mogle da povuku priznanje. Jeremić je, međutim, najavio da su druge dve zemlje članice Pokreta nesvrstanih zaista pokrenule proceduru povlačenja priznanja, kao i da postoji mogućnost da to učini najmanje još jedna afrička zemlja, pošto se u njoj se jedan visoki funkcioner nalazi pod istragom zbog sumnje da je primio mito od jednog albanskog biznismena kako bi ta zemlja priznala Kosovo.

U brojnim manjim zemljama u kojima je raširena korupcija novac je zaista omogućio priznanje nezavisnosti Kosova, a za to su kosovski Albanci izdvojili velike sume. Neimenovani albanski biznismen je najverovatnije Bedžet Pacoli, sadašnji zamenik premijera „Vlade Kosova“, poznat kao jedan od najbogatijih albanskih biznismena, koji je zbog svog bogatstva i zadužen za lobiranje priznanja. Nedavno su i prištinski mediji objavili informaciju da je on na lobiranje za nezavisnost potrošio čak 70 miliona dolara, što pokazuje da je Pacoli u mnogim malim državama bukvalno „kupio nezavisnost“, a njegova glavna meta su, kao što je još 2009. pisao Pres, bile one države čiji se ministri mogu kupiti za jedan do tri miliona dolara.

Albanci su na takav način pokušali da stignu do brojke od 100 zemalja koje će priznati Kosovo, kako bi mogli da zatraže prijem u UN, dok je pored novca veliku ulogu u priznanju igrao i pritisak velikih sila. Rezultat tog potrošenog novca i pritiska je da je do sada Kosovo, nažalost, priznalo 80 zemalja, od toga u avgustu Benin i Nigerija. Osiromašena i opljačkana Srbija nema novca da parira albanskom kapitalu, i da mitom obezbeđuje nepriznanja, niti može da jednakom silom poput zapadnih zemalja vrši pritisak na male države da ne priznaju Kosovo. A to bi takođe bilo u suprotnosti sa državnom politikom i principima poštovanja međunarodnog prava na kojima se navodno zasniva dosadašnja politika prema Kosovu. Zato diplomatija jeste kakvo-takvo sredstvo da se priznanja spreče, te je stoga i nedavni Samit nesvrstanih u Beogradu svakako doprineo da se najvažnije države ovog pokreta ponovo zvanično izjasne protiv kosovske nezavisnosti, kao i da se na licu mesta lobira za srpsku stvar, s obzirom na to da brojne zemlje iz ove grupe već duže vreme trpe snažne pritiske vodećih zapadnih zemalja, i svojih bivših kolonizatora.

Srpska diplomatija se bar u ovom slučaju pokazala kao uspešna, i veoma značajno će biti ako se ostvare najave ministra Jeremića o prvim povlačenjima priznanja. To će u samozvanu kosovsku državnost, i pored truda Albanaca i njihovih sponzora, uneti dodatnu nestabilnost, i pokazati da sila i korupcija možda ipak mogu biti prevladane argumentima prava. 

Ipak diplomatija, kao što vidimo, nije u stanju da otkloni strah od novih provokacija i nasilnih akcija samozvanih albanskih vlasti na Kosovu. Dok se nad severom Kosova i Metohije nadvija opasnost od novog pogroma, Oman i Gvineja Bisao su previše daleko. Za Srbe na severu je trenutno mnogo važnije šta će se desiti 16. septembra i da li će država Srbija znati da reaguje na eventualnu silu od strane Albanaca. Jer ako se dozvoli da Albanci preuzmu Jarinje i Brnjak, i ako se rasformiraju tamošnje srpske institucije, sa prisustvom države Srbije će biti gotovo definitivno završeno, a tada će biti gotovo potpuno svejedno koja afrička ili azijska država jeste ili nije priznala Kosovo.