Deklaracija kao trgovina žrtvama

Dok Hrvatska licemerno slavi Dan antifašističke borbe, u Srbiji je učinjen još jedan korak u demonizaciji antifašističke borbe i partizanskog pokreta, a zarad dobijanja datuma za pregovore sa EU, još jednom su glupavo i kratkovido rastresene ionako klimave osnove savremene srpske države, samo radi već sumanutog „napretka“ ka EU i zadovoljavanja interesa i uslova susedne Mađarske. Skupština Srbije usvojila je, naime, Deklaraciju o osudi akata protiv civilnog mađarskog stanovništva u Vojvodini, počinjenih od 1944. do 1945, što je opravdano oslobađanjem od kolektivne odgovornosti i željom da se pruži „moralna satisfakcija u interesu razvoja duha tolerancije i međusobnog uvažavanja“.

Iako je Deklaracija već naišla na brojne argumentovane kritike i osude javnosti, predsednik Nikolić je zatim u Trebinju najavio da će uskoro sa mađarskim predsednikom otkriti dva spomenika na teritoriji Vojvodine, jedan Srbima koje su pobili Mađari a drugi, kako je rekao, Mađarima koje su pobili Srbi. Zajedničkim poklonjenjem dva predsednika bilo bi zatim izvršeno pomirenje dva naroda, čime bi počela nova era dobrosusedstva i uzajamnog poštovanja, sve u cilju nove, podrazumeva se evropske budućnosti. Tako bar misli Nikolić, kao što je mislio i njegov prethodnik Boris Tadić, ali, istorija je ipak isuviše ozbiljna nauka da bi se prepustila umišljenim istorijskim veličinama i diletantima sa seoskim shvatanjem sveta i politike. Ona će jednog dana svakako dati svoj sud i o ovom pokušaju njenog silovanja, dok će budućnost takođe pokazati koliko su iskrivljavanje istorijskih istina i veštačko pomirenje zaista doprineli miru, a koliko novim sukobima i novim tragedijama.

Najgore po prošlost je kada o njoj govore oni koji je ne poznaju, i kada se krupne i dalekoseže odluke, koje se zasnivaju baš na spornim događajima iz prošlosti, donose bez uvida u činjenice, već se istorija tretira kao sredstvo dnevne politike i moneta za političku trgovinu. Kada se proteklih godina govorilo o potpunom otkrivanju zločina počinjenih na teritoriji današnje AP Vojvodine za vreme Drugog svetskog rata, poslednju reč o tome trebalo je naime da da mešovita komisija akademija nauka Mađarske i Srbije, koja je osnovana sa ciljem utvrđivanja istine o pomenutim zločinima, ana inicijativu mađarskih stranaka iz Vojvodine. Balint Pastor je još u januaru 2011. godine rekao da “očekuje da će ta komisija za najviše dve godine okončati ovaj posao, a da će parlamenti dveju zemalja potom usvojiti zajedničku deklaraciju o međusobnom priznavanju krivice. Međutim, komisija, ne samo da nije svoj posao dovršila, nego je pitanje i da li će ga ikada završiti, a kako je to nedavno otkrio ambasador Mađarske u Srbiji Oskar Nikovic, komisije još nisu zasedale zajedno ni došle do zajedničkog plana rada.

Za sada se, dakle, ne zna koliko je Srba i nemađara stradalo tokom Drugog svetskog rata u Bačkoj, Baranji, Prekomurju i Međumurju, koje su se našle pod vlašću Hortijeve Mađarske, kao što se tačno ne zna ni broj Mađara nad kojima je kasnije izvršena egzekucija. Prema popisu jugoslovenske Komisije za utvrđivanje zločina okupatora, od mađarske okupacione vlasti stradalo je 18.060 civila, od čega 15.000 u Bačkoj. U zloglasnoj „raciji“, početkom 1942, ubijeno je preko 3.000 ljudi (2.500 Srba). Što se tiče stradalih Mađara posle rata, Komisija Skupštine Vojvodine je, 2004. godine, izbrojala 3.011. žrtava, dok se među Mađarima tokom devedesetih pojavila brojka od 40.000. Međutim, u vezi zločina nad Mađarima odmah se posle usvajanja Deklaracije oglasio i Balint Pastor, šef poslaničkog kluba Saveza vojvođanskih Mađara, koji je ne trepnuvši izjavio da je na sajtu međuakademijske komisije objavljena baza podataka sa 160.000 imena žrtava.

Dakle, pravu istinu za sada ne znamo, a iako se mastilo sa Deklaracije još nije ni osušilo, licitiranje sa brojevima je već počelo, ne bi li se sa leđa mađarskog naroda skinuo teret brojnih užasnih zločina koje je njihova vojska počinila u Drugom svetskom ratu na severu Srbije, i ne bi li se Mađari, poput Hrvata, oslobodili sramotnog dela svoje istorije. Ne zna se takođe, ni kada će mađarski parlament doneti svoju deklaraciju, ni da li će je uopšte doneti. Na taj način, blago rečeno lakomislenim izglasavanjem Deklaracije, Srbija se našla na usluzi mađarskim revizionistima, i to samo da bi sutra imala glas Budimpešte za ulazak u EU, a što je još užasnije, ovim putem se takođe otvara i put nemačkim folksdojčerima, da traže i dobiju isto, odnosno da od Srbije, koja je toliko od njih stradala, dobiju oprost i pomoć da speru mrlje koje je mnogima od njih nanela njihova nacistička prošlost.

Čitaoci NSPM su u brojnim komentarima na vest o donošenju Deklaracije već dali svoj sud o ovom dokumentu,  koji ne treba ovde ponavljati, a svega viđenog se svakako može zaključiti da je usvajanje ove Deklaracije rezultat krajnjeg političkog idiotizma i akt ljudi koji u svom moralnom i političkom bankrotu više nisu u stanju, niti smeju da se osvrnu iza sebe i sagledaju posledice svojih besramno nečasnih akata. Pored Kosova, oni se u svom glibu pokazuju spremni da trguju i srpskim žrtvama Drugog svetskog rata, u zamenu za sitne koristi Datuma i opstanka na vlasti. I kada već pričamo o istoriji, moramo opet reći da će ona njima svakako dati svoj sud, a budućnost će pokazati koliko će vremena i da li će uopšte biti moguće ispraviti sva njihova nepočinstva.