„Dan primirja“ i čast Srbije

Dan primirja u Prvom svetskom ratu, 11. novembar, ove godine se prvi put u Srbiji slavi kao državni praznik.  Ovaj datum, koji je označio kraj najvećeg i najrazornijeg rata koji je svet do tada video, u svim pobedničkim zemljama svečano se obeležava još od 1919. što je je bio slučaj i u Kraljevini Jugoslaviji, do Drugog svetskog rata.  Posle promene režima 1945.  u novembru se slavio Dan Republike, da bi sećanje na velike pobede srpske i savezničke vojske na Solunskom frontu u program državnih aktivnosti vraćeno tek 2005. godine, kada je ovaj datum obeležavan prvim časom u školama. Dan primirja je ponovo zvanično je uvršten u državne praznike Srbije tek dopunom Zakona o državnim praznicima od decembra 2011, i on se kod nas obeležava odavanjem počasti i polaganjem venaca, uz prisustvo državnih zvaničnika i gostiju iz inostranstva, uključujući i predstavnike poraženih država, svečanostima na Vidu, Bitolju i Beogradu.  

Uspomena na kraj rata, odnosno na kapitulaciju Nemačke,  obeležava se i u svetu državnim manifestacijama, ali je za razliku od Srbije, gde je ovaj praznik do sada bio zaboravljen, u mnogim evropskim državama, a posebno u Britaniji i zemljama Komonvelta, kraju Prvog svetskog rata se pridaje vrlo velika pažnja. Na primer, pored državnih svečanosti, zvaničnici i televizijski voditelji u Britaniji, kao i građani, nose stilizovani cvet bulke, koji je prema predanju, bio prvi cvet koji je posle rata nikao na na poljima Flandrije.  Po ugledu na taj običaj,  prilikom priprema za obeležavanje Dana primirja u Srbiji,  zamišljeno je da se i u Srbiji praznik obeleži na ovako vidljiv i upečatljiv način, zbog čega je predloženo je da se u nedelji koja prethodi Danu primirja nosi amblem sa cvetom Natalijina ramonda, u kombinaciji sa trakom u bojama albanske spomenice.

Simbolika ovog cveta je višestruka, kako zbog staništa, pošto raste i na Kajmakčalanu,  tako i zbog toga što je on poznat kao cvet feniks, koji  čak i kada se potpuno osuši, ako se zalije može oživeti,  što ukazuje na vaskrs srpske države posle pobede na Solunskom frotnu. Ovaj amblem je već privukao pažnju javnosti nakon što su počeli da ga nose televizijski voditelji RTS-a, ali,  nažalost, nije nađen način da se masovno proizvede i organizovano podeli građanima. To je, mora se reći, značajan propust u organizaciji, jer nijedan praznik ne može istinski da bude obeležen ako nije masovno prihvaćeni ako se obeležavanju ne pridruži najveći broj građana.Ovaj propust ipak može biti ispravljen već sledeće godine, kada bi mogao da zaživi običaj nošenja cveta u nedelji koja prethodi Danu primirja, ali bi tada trebalo zaista postići da ga na reverima nose i državni funkcioneri i službenici, učenici, studenti, sportisti, i javne ličnosti, kao što je to slučaj u Britaniji.

S obzirom na već dugogodišnje negiranje i pokušaje dekonstrukcije srpske istorije, obeležavanje Dana primirja svakako treba da postane jedan od najvažnijih državnih praznika. U situaciji kada Srbija posle decenija jugoslovenskih zabluda, nastoji da vrati svoj identitet,  od suštinske važnosti je podseti na slavne pobede i ogroman doprinos vojske i naroda Srbije pobedi u Prvom svetskom ratu, i sprečiti pokušaje negiranja te borbe i redefinisanja i tog perioda naše istorije kao još jednog mita. Značaj ovog praznika zato prevazilazi  naše već hronične podele, a dobar pokazatelj da su one u ovom slučaju prevaziđene je to što je obeležavanje ovog datuma u Zakon unela prošla vlada, dok je organizaciju proslave obavila nova, bez obzira na dubinu međupartijskih sukoba . Amblem sa cvetom Natalijina ramonda, nazvan po kraljici Nataliji Obrenović, nošen u kombinaciji sa trakom u bojama albanske spomenice, takođe simbolično povezuje dve srpske dinastije, jer uprkos njihovim neprijateljstvima, simboliše neprekinutu težnju za nezavisnom srpskom državom, izrađenu zajedničkim uspesima Obrenovića i Karađorđevića.  

Dan primirja, odnosno 11 novembar se u nizu država obeležava već dugi niz godina, i stoga je bilo logično da i u Srbiji, članici nekadašnje Antante, ovaj datum postane državni praznik, bez obzira na sadašnju politiku nekadašnjih saveznica. Iako bi za nas možda bilo prikladnije da kao praznik obeležavamo 15. septembar, Dan proboja solunskog fronta, ili 15. decembar, kao datum kraja operacija u Kolubarskoj bici, ima smisla i ovako, tim pre što je datum već ustaljen u Evropi, a posebno s obzirom da je i kod nas on ranije obeležavan. Ostaje samo da vidimo da li će Vlada Srbije svojom ukupnom, dakle, ne samo kulturnom politikom u narednim godinama doprineti da 11. novembar zaista bude doživljavan kao dan ponosa i kao istinski državni i narodni praznik.