Da li počinje crnogorsko proleće?

Nedeljni predsednički izbori bili su šesti od uvođenja višestranačkog sistema u Crnoj Gori, i drugi nakon sticanja nezavisnosti 2006. godine. Iako se definitivni rezultati i njihov pobednik još uvek ne znaju, već se može zaključiti da oni predstavljaju prekretnicu u novijoj istoriji našeg južnog suseda, jer je nakon godina sigurne i bahate vlasti zasnovane na mutnim poslovnim poduhvatima i favorizovanju novokomponovanog crnogorstva, DPS-SDP koalicija ozbiljno uzdrmana, a preko 160000 građana je dalo svoj glas za promene sistema.

Vladavini „milogorske“ političke garniture, koja je bez ikakvih skrupula činila sve kako bi opstala, a koja se već neko vreme suočava sa padom popularnosti zbog sve većeg siromaštva, u nedelju se suprotstavio nekadašnji diplomata Miodrag Lekić, koji je, iako je u izbornu trku ušao kao potpuni autsajder, uspeo da obezbedi široku i šaroliku podršku  - od prosrpskih i procrnogorskih stranaka, do nevladinog sektora i nekoliko veoma uticajnih medija. Njegov rezultat stoga predstavlja logičan i ubedljiv odgovor građana na vladavinu Đukanovićevog klana, a njegov uspeh je utoliko značajniji pošto je ostvaren u atmosferi ozbiljnih optužbi za velike nepravilnosti i nameštanje glasova, uz učešće osoba iz policijsko -kriminalnog miljea.

Izborna komisija Crne Gore je saopštila da je Vujanović pobedio sa 51,2 odsto glasova, nasuprot 48,8 odsto Lekićevih, dok su posmatrači Saveta Evrope i OEBS-a saopštili da su predsednički izbori, sa tehničke tačke gledišta, sprovedeni na profesionalan i efikasan način, a da su fundamentalna prava uglavnom ispoštovana. Lekić međutim ne priznaje Vujanovićevu pobedu, uz tvrdnju da je osvojio 50,5 prema 49,5 odsto glasova, dok je iz njegovog izbornog štaba poručeno da će organizovati proteste u cilju odbrane izborne volje građana. Ishod predsedničkih izbora u Crnoj Gori je za sada još uvek neizvestan, ali je sigurno da je Lekić bez obzira na to da li će formalno biti proglašen za predsednika države ili ne, nesumnjivo moralni pobjednik, koji je naneo težak udarac ne samo Đukanovićevom režimu, nego i njegovim sponzorima.

Lekićeva pobeda bi bila tektonski potres za Crnu Goru, koji bi u veoma kratkom roku doveo do raspada vlade i urušavanja celog kriminalnog političkog sistema koji je Đukanović stvorio. Ipak, baš zbog toga malo ko može očekivati da će se montenegrinski režimski kriminalno-politički trust tek tako odreći dosadašnje gotovo neograničene vlasti i time ugroziti i svoju i budućnost planiranih projekata, od kojih je najvažniji ulazak Crne Gore u NATO.

Lekićev uspeh doprineo je ipak da zavese na političkoj sceni Crne Gore definitovno padnu, ali je i pokazao da se Crna Gora zaista nalazi u ekstremno ozbiljnoj situaciji, sa mogućnošću ozbiljnih unutrašnjih sukoba, koji tamo nikada nisu nedostajali. U toj situaciji, možda je najvažije pitanje koga će podržati SAD i EU, koje najverovatnije neće biti preterano zainteresovane za demokratski izbor crnogorskih građana. Lekić, koji želi referendum o pristupanju NATO, pre izbora nije dobio podršku tzv. međunarodne zajednice, dok je Vujanović otvoreno izjavio da bi o ulasku u Atlantski savez trebalo da odluči crnogorska skupština, a ne građani. Stoga je verovatno jasno koga bi SAD više volele da vide na mestu predsednika Crne Gore, i zato su se već i pre izbora u nekim medijima pojavile špekulacije da se Đukanović i Vujanović spremaju za izborne manipulacije, koje bi kasnije kao regularne legitimisali upravo Amerikanci, svesni da će im ovaj dvojac najšire otvoriti vrata za NATO. Da ova pretpostavka nije bez osnova, potvrdio je referendum o crnogorskoj nezavisnosti iz 2006. godine, kada su pronađeni dokazi o krađi i kupovini glasova.

Ako Vujanović proglasi pobedu Lekić nema drugog izbora nego da istraje na utvrđivanju legitimnih i legalnih izbornih rezultata. Ali je to zadatak koji može da izvede samo čitava opozicija, a on kao njen lider mora obezbediti njen dalji zajednički nastup prema vlastima. Preko 160.000 građana je dalo svoj glas za demokratske promene, i to je ogromno priznanje i Lekiću i opoziciji, koja je prvi put od 90-ih dobila jakog lidera koji će moći da se nosi sa Đukanovićem.