Da li će „srpski stav“ biti stav Srbije?

Iako nije bez mana i grešaka, Vojislav Koštunica jeste političar koji je obeležio postpetooktobarsku Srbiju. Iako je već četiri godine izvan vlasti, i dalje je na meti vladajuće kaste, za koju je od dragocenog saborca u obaranju Miloševića postao teret i simbol naconalističkog zlotvora, glavni kočničar evropskog puta Srbije, koga bi oni najradile videli negde iza rešetaka. Neprekidne udare na ličnost i politiku za koju se zalaže i personifikuje, lider DSS-a je podneo i podnosi ostajući dosledan svojoj politici i distanciran od propagandne brutalnosti.

Distanca i intelektualni ekskluzivizam koji gaji očuvali su mu imidž i pored napada i velikih grešaka DSS-a i njegove vlade, ali su mu istovremeno donele izborni neuspeh i nizak rejting. DSS prema anketama trenutno stoji malo iznad cenzusa, a uoči novih izbora, koji će po Srbiju biti možda presudniji od onih 2008. Koštunica u izbornu utakmicu protiv fanatizovanih evropskih snaga i njihovih histeričnih medija kreće knjigom Zašto Srbija a ne Evropska unija. U njoj je ponudio razrađen koncept političke i vojne neutralnosti Srbije, koje nudi kao odgovor sadašnjem „bezalternativnom“ putu. 

Pošto smatra da bi ulazak Srbije u EU značio nasilno izmeštanje Srbije iz njenog istorijskog toka, Koštunica je ponudio ideju vojne i političke neutralnosti, koja po njemu predstavlja ideju samostalnosti i slobode nasuprot novih dogmi i novih centara moći. On time nastoji da reafirmiše tzv. „srpski stav“, koji je preovladavao srpskom politikom 19 veka, odnosno gledište da je u svakoj političkoj aktivnosti primaran interes Srbije. Koštunica želi da srpski stav uobliči za 21. vek, ali smatra da on ne sme da ishodi iz ostataka titoizma i jednopartizma, već da mora biti čvrsto oslonjen na najpozitivnije tekovine srpskog 19. veka, odnosno na punu afirmaciju građanskog duha, demokratije i nacionalnog konsenzusa.  Povratak „srpskom stavu“ znači „ne“ Evropskoj uniji i NATO, ali ne znači zatvaranje i izolaciju, već saradnju sa svima kroz prevasodhni interes Srbije.

Krenuvši na ovakav načini u izbornu utakmicu, Koštunica se opredelio da bude glas razuma, i nasuprot medijskim opsenama ponudio rešenje i alternatiev. Obraćajući se biračima knjigom, pozivao je stanovnike Srbije da mu daju legitimitet, ali kao odgovorni građani, a ne kao izgladnela, zaluđena i opsenjena gomila. U tome leži vrednost, ali i mogući veliki promašaj i njegove knjige i strategije. Jer, Koštunica poziva građane da promisle i prihvate viziju neutralnosti i samostalnosti, dvanaest godina posle 5.oktobra, kada je Srbija postala društvo krajnosti, uništene srednje klase, koje je sve manje sposobno za razumno promišljanje i upravljanje sobom, i koje je premreženo moćnim organizacijama, partijama i medijima čiji je cilj da tako i ostane.

Posle četiri godine katastrofalne proevropske vlasti, Koštunica od građana traži da mu ponovo ukažu poverenje na izborima, ne bi li izgradio Srbiju na temeljima koje je položio za vreme svoje vlasti. Ostaje međutim dilema koliko su građani posle decenije puta u Evropu, koji je i sam trasirao, zaista spremni da prihvate ideju političke neutralnosti, koja zahteva daleko više ozbiljnosti, odricanja i napora nego što se to na prvi pogled da uočiti. Iako je opredeljenje za ulazak u EU palo ispod 50%,  pitanje je i koliko je Srbija zapravo sposobna za neutralnost u vremenu tektonskih poremećaja i opasnih tendencija na međunarodnoj sceni.

Da bi ostali na političkoj sceni, i u njoj igrali ulogu koju smatraju da zaslužuju, Koštunici i DSS-u predstoji da u izbornoj kampanji pronađu način da, nasuprot predstojećoj DS-ovskoj propagandnoj kanonadi, većini građana približe najvažnije elemente svoje strategije. Izostanak aktivne i agresivne promocije čitave ideje ličilo bi na ponavljanje istih grešaka. A ako su u DSS-u opet spremni da čekaju još četiri naredne godine da se građani osveste i shvate da je Koštunica u pravu, dotle se u Srbiji može ostvariti najgori scenario. Tada će za državotvornu politiku i neutralnost već uveliko biti kasno.