Čuvajmo se ambasadora, naročito kada nas hvale

Ser Henri Voton (1568-1639), engleski pesnik i diplomata, ostavio je šaljivu i čestu navođenu definiciju ambasadora. Prema njoj: “Ambasador je čestit čovek, poslat u inostranstvo da obmanjuje i spletkari u korist svoje zemlje”. Prevedeno na uglađeniji opis ambasadorovog posla, moglo bi se reći kako je njegova dužnost da se u stranoj državi u svakoj prilici zalaže za ekonomske, kulturne, sportske i sve ostale interese svoje zemlje.

U državama sličnim po veličini, privrednoj i vojnoj snazi, i gde su međunarodni odnosi zasnovani na uzajamnom poverenju i poštovanju, ambasadori na civilizovan način nastoje da dođu do sklapanja ugovora i dogovora koji su u interesu njihovih vlada, kompanija ili pojedinaca.

Međutim, u malim i slabim državama ponašanje ambasadora velikih i moćnih zemalja je sasvim različito. Najbolji primer za to je Srbija. Naši građani su često mogli da primete da se strani ambasadori ponašaju nadmeno i da daju sebi za pravo da se mešaju u takoreći sve delatnosti Vlade i njenih organa i ustanova. Oni se nimalo ne ustručavaju da ocenjuju i spoljnu i unutrašnju politiku naše vlade i da joj šalju odobravajuće i srdačne pohvale ili ljutite zamerke i upozorenja na teške posledice nekog njenog postupka, predloga novog zakona, često i samo posle neke izjave koja im nije po volji. Sve bi, možda, teklo znatno jednostavnije i bezbolnije kada bi naše vlasti – pre nego što se obrate javnosti – sve svoje predloge, odluke, izjave odnosili stranim ambasadorima na pregled i odobrenje. Tako bi izostala njihova potreba da reaguju.

Stariji čitaoci verovatno pamte poslednjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji (1989–1992) Vorena Zimermana, koji je odigrao važnu ulogu u prvim godinama rata u Bosni i Hercegovini, a koji je tokom svog mandata toliko često boravio na Kosmetu i u Prištini da je izgledalo kao da se njegova ambasada ne nalazi u Beogradu. Onaj ko se pitao šta on radi u Prištini, odnosno koje ugrožene “životne interese” SAD štiti na Kosovu i Metohiji, odgovor je dobio 24. marta 1999. godine i kasnije.

Današnji ambasadori Sjedinjenih Američkih Država, Nemačke, Velike Britanije, Francuske (a ni ruski nije s raskida da ponekad postupi na sličan način) osećaju se pozvanim da kao neki strogi učitelji svome đačetu – Srbiji - dele lekcije neophodne za život. Srbija od njih doznaje šta treba da radi ili šta nikako ne sme da čini.

A oni nisu sami. Uporedo sa njima, u poslednje vreme sve češće se u istoj ulozi pojavljuju i visoki ili nešto manje visoki predstavnici Evropske unije, predvođeni već neumitnim Jelkom Kacinom. (Onaj ko je njega postavio za nadzornika Srbiji zaista nije mogao da joj smisli težu kaznu). G. Kacin zaključuje, upozorava, predlaže, savetuje... Ponekad je sve to plod njegovog ličnog razmišljanja, kako kaže, u drugim prilikama on samo “prenosi” zvanični stav EU.

Iako su izgledi Srbije da se, pre nego što se Evropska unija raspadne, nađe među njenim članicama gotovo nikakvi, to uopšte ne smeta visokim, a i nešto manje visokim zvaničnicima ove organizacije da našu zemlju ucenjuju radi postizanja ciljeva koji odgovaraju državama članicama. Takvih slučajeva je mnogo, a jedan od najsvežijih je i nedavno upozorenje našoj Vladi da privredni sporazumi Srbije sa Rusijom moraju biti usklađeni sa politikom EU!

Nije teško zaključiti šta naše učitelje i nadzornike najviše uznemirava i navodi da nam upućuju oštre zamerke i upozorenja. Dešava se to u onim izuzetno retkim trenucima kada Vlada Srbije pokušava (uglavnom bezuspešno) da se odupre njihovom nametanju nepovoljnih uslova po našu zemlju, (a za njihove – najboljih), te je sasvim razumljivo zbog čega su nezadovoljni.

A nema sumnje da je dobro dok nas grde. Dok to čine, još ima nade za našu zemlju. S druge strane, veoma je zabrinjavajuće kad počnu da nas hvale, pričaju o našoj velikoj i otvorenoj spremnosti na saradnju, o prevazilaženju (razume se, isključivo našem ) dosadašnjih nesporazuma i stvaranju izuzetno povoljne klime - za napredovanje Srbije ka Evropskoj uniji. Takve reči najbolji su znak da su ambasadori najmoćnijih ili i nešto manje moćnih zemalja ili zvaničnici Brisela ostvarili svoj cilj i postigli najbolja rešenja po interese svojih država i članica EU, a Srbiji – šta bog da.