"Čovek orkestar" i žalosni medijski panegirici

Aleksandar Vučić ne samo da određuje ko je sumnjiv i koga treba privesti isledniku zbog prevara i korupcije ili imenuje krivce za višak aflatoksina u mleku, već ima i druga zaduženja. On putuje po svetu, prodaje oružje, sklapa međudržavne ugovore, najavljuje čvrstu saradnju sa EU i nepokolebljivo koračanje ka Evropi, i, ujedno, pokušava da od neumoljivih izmoli blaži stav prema Srbiji (razumljivo, bez ikakvog uspeha). Što je duže na vlasti, ministar odbrane Srbije i prvi potpredsednik Vlade, sve više podseća na onaj margarin iz reklame: u sve se meša. Danas u Beogradu objavljuje rat pljačkašima narodne imovine, sutra je već u nekom bližem ili daljem inostranstvu. Izgleda kao da pokušava da nadoknadi sve one godine u kojima mu je bio zabranjen ulazak u zemlje Evropske unije. Danas je zabrana zaboravljena, kazna ukinuta, pa prvi potpredsednik Vlade slobodno putuje po svetu. Tome svakako znatno doprinosi i njegov nešto skoriji, ali i odlučan stav da Evropa nema alternativu. To se u EU, kad je reč o Srbiji, prirodno, podrazumeva kao priznanje "Kosova republjik", te se ovakve izjave g. Vučića, dopadaju i onim državama koje su našeg prvog potpredsednika Vlade nekada smatrale nepoželjnim na svojoj teritoriji.

G. Vučić, iako još u mlađem životnom dobu, već ima bogatu i prilično krivudavu političku karijeru (uostalom, da nije takva, zar bi ovoliko dugo trajala?). Pekao je zanat, kao mlađi pripravnik, kod doktora Šešelja, a veoma se brzo istakao kao njegov najbolji učenik, koji ga je zatim u mnogo čemu i prevazišao, pogotovo u odnosu prema političkim protivnicima i neistomišljenicima uopšte.

I dok su neki političari njegovog ranga bili su umešani u afere sa novcem ili vezama sa profesionalnim kriminalcima, za dosije g. Vučića se može zaključiti da je znatno skromniji. Zabeleženo je samo da je izvesno vreme pokušavao da ne plaća telefon, zbog čega mu je on najzad i isključen. Drugi slučaj odnosi se na stan koji mu je dodeljen na korišćenje, a koji je zatim otkupio po ceni nižoj od tržišne.

Međutim, mora se posebno istaći njegovo ministrovanje 1998. godine, kada je u Vladi Mirka Marjanovića vodio resor za informisanje. Na snazi je bio tada na snazi zloglasni Zakon o informisanju, koji je donet radi disciplinovanja neposlušnih, takozvanih “nezavisnih” novinara, čija su izveštavanja i komentari odudarali od opšteg podaničkog medijskog služenja vladavini Slobodana Miloševića. Pod njegov su udar dospele “nezavisne” novine, pljuštale su kazne urednicima i novinarima koji su delovali “podrivajuće i protivdržavno”. Tužbe su imali pravo da podnose pojedinci ili organizacije, a na presude se nije čekalo mesecima i godinama – kao što je čest slučaj u Srbiji. Sudovi za prekršaje imali su obavezu da po tužbama odlučuju u roku od 24 časa, pa su je oni, razume se, uredno i ispunjavali. Ministar Vučić tešio je tada javnost u Srbiji objašnjenjem da je ovaj postupak neophodan, jer su se “neki mediji javno stavili u službu nekih svetskih moćnika u vođenju specijalnog rata protiv Srbije”. Po presudama na osnovu ovog Zakona, izrečene su kazne od ukupno 24 miliona dinara, a zabranjeni su listovi “Danas”, “Dnevni telegraf” i “Naša borba”.

Nažalost, danas, neki naši novinari, čak i oni sa višegodišnjim iskustvom, hvalospevima obasipaju odlučnost i požrtvovanost prvog potpredsednika Vlade koji će (tek što nije!) ukinuti korupciju u Srbiji, objaviti ko se i kako obogatio na račun države, ili odrediti ko je kriv što u mleku ima više aflatoksina nego što je dozvoljeno... Dirljivi su ti panegirici, a žalosni njihovi autori. Nije mnogo verovatno da su zaboravili Zakon o informisanju iz 1998. i njegovu primenu, već se samo trude da na vreme pokažu svoju pravovernost i odanost. Za svaki slučaj.