Beograd bi otvoreno trebalo da podrži Zilkića

U nadi da će uspeti da reši brojne probleme sa okolnim državama i pojedinim manjinskim zajednicama, zvanična politika Srbije je poslednje četiri godine usmerena na traženje kompromisa, koji se međutim prečesto postiže na sopstvenu štetu. Pružena ruka često ne nailazi na jednak odgovor, već se želja za saradnjom uglavnom shvata kao slabost, dok tzv. partneri nastoje da za Srbiju osiguraju status parije, a za sebe izvuku što više ustupaka. U tom smeru se kreće i pokušaj traženja kompromisa koji bi prekinuo sukobe između podeljenih islamskih zajednica u Srbiji i odstranio potencijalno žarište u Sandžaku, odnosno Raškoj.

Sukobi između Islamske zajednice Srbije na čelu sa Ademom Zilkićem, koja Srbiju smatra matičnom državom, i Islamske zajednice u Srbiji, koju vodi Moamer Zukorlić, bili su najžešći za vreme vlade Vojislava Koštunice, koja je posredno davala podršku Zilkiću i IZS. Tadićeva vlada je, delom i pod pritiskom stranih ambasadora okupljenih u grupu „Prijatelji Sandžaka“ napravila otklon od Zilkića, ali se ubrzo pokazalo da su verski i politički apetiti novopazarskog muftije Zukorlića preveliki čak i za proevropski Beograd. Zukorlić je u međuvremenu nastavio da izaziva tenzije i vrši jak pritisak na srpsku vladu, uspaničenu mogućnošću nedobijanja statusa kandidata za EU, a kada su od sredine prošle godine odnosi sa Zukorlićem donekle poremećeni, Beograd je već izgubio mogućnost da zauzda ambicioznog muftiju. Zatim je napravljen korak više u pogrešnom smeru, kada su u pokušaju postizanja rešenja uključeni i Turska i Islamska zajednica BiH, a Srbija se štaviše, pokazala toliko popustljiva da se složila da sporazum o ujedinjenju muslimana u Srbiji sastave reis-l-ulema Islamske zajednice u BiH Mustafa Cerić i predsednik turskog Dijaneta reis Mehmed Gormez.

Predlog ujedinjenja islamskih zajednica, iza koga je stala i zvanična Ankara, za Srbiju je međutim izrazito nepovoljan, jer je on predvideo gašenje Islamske zajednice u Srbiji na čelu sa Ademom Zilkićem i davanje punog autoriteta Islamskoj zajednici u Srbiji sa sedištem u Novom Pazaru i duhovnim centrom u Sarajevu. Predlog koji sadrži 15 tačaka između ostalog predviđa i da bi nova Jedinstvena Islamska zajednica dobila pravo da se se konsultuje sa verskim i intelektualnim vlastima u Turskoj u vezi sa pitanjima koja se tiču islama i muslimana na Balkanu, dok bi realizaciju sporazuma nadgledala nezavisna komisija sastavljena od 6 članova, po dva iz Srbije, Turske i BIH.[1]

Sporazum usvojen u predloženom obliku bi obezbedio dugoročni i jak uticaj Turske i Islamske zajednice BiH na sve muslimane u Srbiji. Turska i BiH su kao rešenje neiskreno ponudile širenje svog uticaja i pokroviteljstvo nad muslimanima u Srbiji, i zbog toga bi samo dva gore navedena člana trebalo da navedu Beograd do daljeg otkaže „dobre usluge“ Ankare i Sarajeva.  Potpisivanje sporazuma je zasad ipak zaustavljeno, ne zbog otvorenih vrata Ankari i Sarajevu, već zbog želje Srbije da centar buduće IZ bude u Beogradu, a prvenstveno zbog nastojanja Beograda da se Moamer Zukorlić definitivno odstrani iz javnog života. On bi naime i u slučaju ujedinjenja mogao da ostane muftija sandžački, čime bi zadržao dosadašnji jak uticaj, a na predstojećim izborima u Srbiji, posle formiranja stranke Bošnjačke demokratske zajednice, na čijem je čelu njegov zet, mogao da odvuče veliki broj glasova Bošnjaka.

Beograd ultimativno zahteva da Zukorlić ode, ali, obzirom na to da je dugo i nesmetano širio svoj uticaj u Raškoj, muftija sada ima snage da na pritisak uzvrati pritiskom.  Preko Narodnog veća Sandžaka, svog zeta i stranke BDZ vodi međunarodnu akciju lobiranja za autonomiju Sandžaka[2], a povodom pitanja ujedinjenja IZ se postavio kao legitiman „vladar“ kome otpadnici treba da se vrate. S tim ciljem je imamima i sledbenicima koji su ga pre četiri i po godine napustili i priklonili se Rijasetu Islamske zajednice Srbije, nedavno obećao „potpunu i bezuslovnu” amnestiju ako napuste IZS.  [3]

Posle više godina marginalizovanja Islamske zajednice Srbiji i Adema Zilkića, Srbija je umnogome izgubila mogućnost da reši problem podele muslimana, dok Zukorlić pokazuje odlučno nemirenje sa svojim povlačenjem iz javnog života i samom idejom postojanja jedinstvene islamske zajednice čiji bi centar bio u Beogradu.  Muftija Zukorlić je nažalost proizvod dugogodišnje podrške demokratskih vlasti, od Zorana Đinđića naovamo, koje sada duha više ne mogu da drže u boci. Problem njegovog delovanja više nije lako rešiv, i zato već ističu poslednju trenuci da se zvanični Beograd urazumi, i da se, za početak vrati na politiku podrške Islamskoj zajednici Srbije na čelu sa Ademom Zilkićem.  

[3] http://www.tanjug.rs/novosti/31601/zukorlic-amnestira--zilkic-ne-prihvata-ideju.htm