У том лудилу има система

 Хајде да мало изоштримо слику. Чак и код релативно упућених и компетентних људи са којима сам имао прилике да разговарам претходних година, а вероватно и код вас који читате овај текст, постоје две потпуно различите, чак дијаментрално супротстављене представе о Александру Вучићу, које се наизменично смењују. При чему обе итекако имају на шта да се позову – иако не могу у подједнакој мери обе бити тачне.    

Размислите сами, или се распитајте у околини. Видећете да је то доминантни оквир и дијапазон  унутар којег се крећу, односно осцилују и колебају мишљења о Вучићу (назовимо их „теорија 1 и 2“). При чему уопште не значи да су они који заговарају прву визуру аутоматски противници – а поготово не да су присталице друге школе мишљења по дефиницији Вучићеве присталице и обожаваоци. Напротив. Чак ми се чини да међу Вучићевим противницима и љутим опозиционарима има непропорционално много оних који верују у ову другу слику, што чак повремено иде до градње својеврсног култа и фаме о ЊЕГОВОЈ генијалности. Уосталом, никоме није баш превише у интресу да констатује да га/их политички бије и понижава инфантилни хистерик. За самосвест и самопоштовање опозиционе елите неупоредиво је привлачније да верује како страда од неког „генија зла“, а по могућству још и експонента некаквог моћног спољног фактора (што он, додуше, у неком смислу и јесте), који далеко превазилази домаће снаге и оквире. Тако им, ваљда, њихов положај и порази делуји прихватљивије и мање понижавајуће.    

Било како било, потребно је на пар примера испитати горенаведене хипотезе, јер – као што знамо – од исправно постављене дијагнозе зависи успешност сваке терапије. Укључујући и процену да ли лека и наде уопште има. 

„Балансеро“

Обратите још једном пажњу како сви у вашој околини, који су против Вучића, а имају неко геополитичко уверење, са апсолутном извесношћу тврде како је ОН, заправо, играч оне друге стране. Сви евроатлантисти (понављам, говорим о онима који су против Вучића, не о онима који га подржавају) верују, тачније, сигурни су да је он слабо прикривени „путиновац“. Док, истовремено, на другој страни, патриоте немају никакве дилеме око тога да је отворени „натовац“, „издајник“  и атлантиста. (И мени се, рецимо, кад гледам непосредно и по последицама, чини да је несумњиво ово друго.)

Коначно, чак и то што је – реално гледано – неупоредиво више нагнут на западну и евроатлантску страну такође показује да „није луд“, односно да врло добро зна одакле му (још увек!) ветар дува и са које стране потенцијално прети већа опасност његовој самовлади.

Али није сада поента да видимо шта је он „уистину“ и „стварно“. (У неким претходним текстовима сам, надам се, успешно објаснио зашто је у Вучићевом случају већ само такво постављање питања погрешно и промашено – јер је то  политика која нема никакав сардржај и суштину, тачније, којој је сама форма суштина и која се, према потреби и према различитим циљним групама издаје и као еврофанатична и русофилна и суверенистичка у исти мах.) Поента је да неки ирационални и неурачунљиви хистерик тешко да би баш могао тако успешно да вуче за нос и обмањује толику популацију – не помињите ми Хитлера, не мислим овде на читаво „бирачко тело“ нити конзументе „Пинка“ – већ на озбиљне људе, укључујући вас и мене, па и неке искусне „профајлере“ са истока и запада. Дакле, не. Неће бити да је баш тако луд, кад толике њих тако успешно вуче за нос и завлачи, наводећи да се увек изнова питамо и лицитирамо на коју ће ногу устати и на коју ће страну да крене.

Јесте да има разрађену машинерију и медијско-аналитичарску менажерију која му у томе помаже, затура неповољне чињенице, пегла глупости и вођина комична медијска пренемагања представља као врхунско („милошобреновићевско“) политичко умеће. Али не може се порећи ни да на свој трагикомичан и шмирајући начин, заправо, за сада доста вешто „балансира“ у актуелном спољнополитичком контексту. (Разуме се, превасходни циљ и резултат тог „балансирања“ јесте једино  пролонгирање његовог опстанка на власти, а не некаква „визија“ или срећа за Србију – али то се подразумева.) Коначно, чак и то што је – реално гледано – неупоредиво више нагнут на западну и евроатлантску страну такође показује да „није луд“, односно да врло добро зна одакле му (још увек!) ветар дува и са које стране потенцијално прети већа опасност његовој самовлади. (Док, истовремено, Русе и своје бираче замајава и преводи жедне преко воде уз помоћ таблоидних бајки и корумпираних, „патриотских“ аналитичара.)

„Да им се семе затре“

Други пример је, наизглед, још ефектнији, али када се боље погледа и он додатно проблематизује теорију о „лудом вођи“. На први поглед, рекло би се да је Вучићев однос према опозицији, а нарочито према ДС-у и ДСС-у, одлична потпора теорије бр. 1(„није нормалан, мајке ми“). Наиме, поставља се питање зашто се уопште толико бави тим скоро распалим и готово (само)уништеним политичким ентитетима – и да ли то опсесивно бављење има још неки разлог сем мржње и ирационалне жеље да се пали противник до краја дотуче и затрави. Опозиција је слаба, подељена идеолошки и персонално и, по свим мерљивим параметрима, такорећи на издисају. Онај блесак побуне, сарадње, снаге и отпора из изборне ноћи и изнудјеног „другог изборног круга“ већ је давно заборављен, а главни протагонисти те изненадног опозиционог трзаја тренутно су у тешкој политичкој дефанзиви и о свом јаду забављени. Санда Рашковић је фактички смењена, односно континуираном унутрашњом опструкцијом наведена да поднесе оставку на место председника ДСС, а Бојан Пајтић бије тешку унутрашњу битку за нови мандат на челу подељених демократа. И при томе су и једно и друго натерани да се пред сопственим „чуварима ватре“ бране, перу и правдају због своје „јеретичке“ сарадње.   

Дакле, зашто се Вучић толико бави опозицијом, особито „распалим“ ДС(С)-ом – и да ли је то крунски доказ да „није нормалан“?

Одмах треба рећи да уколико нема другог и бољег доказа, онда можемо одмах да заборавимо на „теорију 1“. Наиме, управо однос према грађанској и националној опозицији оличеној у ДС-у и ДСС-у може послужити као потврда Вучићеве високе рационалност и доказ да су његови потези хладно прорачунати и да се повлаче у складу са – његовим личним, разуме се – најбољим интересом.

Кад сатрете трагове какве-такве нормалности онда више ништа није ненормално и неморално. А на сцени вам остају само бивши радикали, бивши јуловци, бивши удбаши, бивши СПС-овци – и радикали.

ДС и ДСС заиста јесу у фронцлама и једва бледа сенка своје некадашње политичке снаге и утицаја. Али то су ипак две политичке опције које су, дабоме, уз бројна лутања, заблуде и озбиљне грешке – нарочито у оним периодима када су били на власти – ипак скоро четврт века биле симбол некакве нормалности и грађанске пристојности на политичкој сцени. Или макар симбол сећања на могућност и пропуштену шансу да се до нормалности и пристојности стигне. И није реч само о томе да докле год постоји ДС Вучићево напредњачко „европејство“ има лажну личну карту (мада ни то није безначајна ствар), баш као што и његов покушај симулирања „умивеног национализма“ делује комично извештачено поред колико-толико живог ДСС-а. Ради се о томе да кад сатрете трагове какве-такве нормалности онда више ништа није ненормално и неморално. А на сцени вам остају само бивши радикали, бивши јуловци, бивши удбаши, бивши СПС-овци – и радикали. Што је његова природна средина у којој и кроз коју ОН плива као риба у води. И зато све друго мора да се затре и нестане, да га не омета и не подсећа на његову „ружну“ – предвеберовску и пре-протестанстску – прошлост. 

Из истог тог разлога, када је реч о медијској сфери – без обзира што, у основи, усрдно служе, не замерају се и, заправо, врло често обављају врло прљав посао за власт – и Политика и РТС представљају сметњу и својеврсну медијску аномалију. Јер самим својим постојањем и оним последњим преосталим мрвицама професионалности представљају некакав изузетак и отклон према надирућем (Пинк-Информер) таблоидном мејнстриму.          

А што не би – може му се

Дакле, у Вучићевом „лудилу“ итекако има система. А ,мислим да га, заправо, има чак и у ономе што делује као најубедљвија и необорива потврда „хипотезе 1“ – сулудом махнитању на (редовним!) ванредним конференцијама за штампу, које су, такорећи, постале заштитни знак и симбол његове необичне владавине. Е, ту заиста има свега и свачега, па и озбиљних инцидената, „искакања“ и „прекида филма“ који су све само не уобичајени и нормални. Али, у целини узев, и те конференције „раде посао“ код његовог бирачког тела, јер показују како је Вођа опасан и бесан, како има проблема, како га душмани малтретирају, како се нервира, мучи, пати и зноји попут сваког од њих.

Узмимо, коначно, најсвежији у низу Вучићевих „бисера“ – конференцију за штампу поводом бенигне изјаве ватерполисте Андрије Прлаиновића о „одсуству системске подршке државе“, дате након освајања олимпијског злата – и премијерово беспримерно оствљивање на РТС поводом тога. То заиста делује као тежак инцидент и опасан симптом. (Нити је Прлаиновић нешто страшно рекао, нити је мучени новинар РТС-а ту нешто био крив, а поготово то није могао и смео бити разлог за онако хистерични излив беса и бесмислених оптужби на рачун медијског јавног сервиса.)  Али сетите се „случаја Шкоро“ пре две године, приликом инаугурације „прве“ Вучићеве владе. И тада је шеф деска Вечерњих Новости Срђан Шкоро, као гост у јутарњем прелиставању штампе на првом програму РТС-а, једва нешто благо прокоментарисао поједина кадровска решења (далеко од тога да је нешто озбиљно замерио, или, не дај боже, поменуо самог Вучића), што је послужило као повод за салву режимских напада на РТС и њега.

 Другим речима, он „лудује“ таман онолико колико му се допусти и колико му се пружа прилика. И при томе, то лудовање скоро никада није на његову личну штету.

 И шта је била последица? Је ли се огласио управни одбор или колегијум РТС-а? Јесу ли сложно устала професионална новинска удружења да подсете власт да мора постојати нека граница бахатости и самовоље? Ништа од тога није било (сем што је Шкоро убрзо смењен са уредничког положаја). Али зато се на јутарњем програму „јавног сервиса“ никада више није појавио нико ко није из власти или, пак, вишеструко проверени аналитички кадар из „Тешке речи“ и „кафе са Ђуком“. А да се тада реаговало како је требало и морало, верујем да не би било овог последњег, као ни неких претходних „лудовања“. Другим речима, он „лудује“ таман онолико колико му се допусти и колико му се пружа прилика. (А пружа му се много.) И при томе, то лудовање скоро никада није на његову личну штету.

***

Шта је онда закључак овог писанија? Је ли “луд“, или није? Немам појма. А и не занима ме. Ово није психијатријски гласник, већ политички портал и политичка анализа. А политика му је свакако штетна и опасна, и начин владавине деструктиван, дугорочно неодржив и ауторитативан, са тенденцијом погоршања – и у том смислу, несумњиво „лудачки“. У том погледу, нажалост, скоро да нема никакве дилеме. За остало питајте Санду Рашковић Ивић и Славицу Ђукић Дејановић.

(краћа верзија овог текста објављена је у недељнику „Време“)