Референдум који је променио све – а чији значај је Србија превидела и погрешно проценила

Неке, наизглед, дубоке ране брзо и лако зацеле, а неке, једва приметне, с протоком времена боле све више. Кроз пар дана (21. маја) напуниће се деценија од црногорског референдума, на којем је, са тесном и сумњивом већином од 0,5 одсто и око две хиљаде гласова, изгласана независна Црна Гора и после скоро деведесет година престала да постоји заједничка држава са Србијом.  

 Право гласа на референдуму није било дозвољено хиљадама држављана Црне Горе, који су имали пребивалиште у Србији, док су, с друге стране, масовно гласале присталице суверенистичке опције из дијаспоре, које су пристизале чартер летовима и организованим конвојима из Швајцарске и са Косова.

На референдуму је, по сопственом признању, иако на то није имао право, гласао и косовски нарко-бос Насер Кељменди, који се чак хвалио да је на референдум организовано довео неколико аутобуса пуних његових сународника како би гласали за црногорску независност.

Остало је забележено да општине са убедљиво највећом подршком независној Црној Гори нису биле ни Подгорица, ни Никшић, ни Цетиње, већ бошњачко Рожаје  са 91,33 одсто за, (а ту је био и Плав са 78,92 одсто), као и албански Улцињ са импресивних 88,5 одсто гласова у прилог независности.

Сви ови и многи други интересантни закључци могло се чути на округлом столу који је поводом десетогодишњице референдума организовао новоформирани „Институт за српску културу“ у Подгорици. Скуп је одржан у скоро катакомбним условима и практично тотално бојкотован од стране црногорских и београдских медија – што такође врло симболично и сликовито илуструје статус и положај српске ствари у независној Црној Гори.   

Чини ми се да је Србија кампању за очување „Заједнице Србије и Црне Горе“ водила врло слично и подједнако (не)ефикасно као што је у претходном периоду водила, односно не водила рат

Дозволите ми једну малу дигресију. Поред неповољног односа геополитичких снага, један од важнијих разлога зашто смо као народ и држава прошли тако лоше деведестих година јесте и то што до краја није било јасно да ли ратујемо или не ратујемо. „Србија није у рату“, непрестано су домаћу и светску јавност убеђивали српски политички фактори. Ефекат те кампање био је катастрофалан и, такорећи, двоструко погубан. Тзв. „међународна заједница“ у ту фразу, наравно, није веровала. Она, уосталом, није била ни сасвим тачна – чињеница је да су „преко“ одлазили неки конвоји, и да су се оданде, нажалост, враћали неки рањеници и неки ковчези. А, с друге стране, таква реторика психолошки је смањивала „борбену готовост“, деловала неискрено и лажно, и спречавала пуну менталну мобилизацију било у ратном или антиратном смеру.     

Чини ми се да је Србија кампању за очување „Заједнице Србије и Црне Горе“ водила врло слично и подједнако (не)ефикасно као што је у претходном периоду водила, односно не водила рат за југословенско наслеђе. С једне стране, истицало се како је то „ствар грађана Црне Горе“ и да Србија „неће да се меша“, док је, с друге стране, што је и логично, пружана политичка и логистичка подршка снагама које су биле за очување државне заједнице. Али се ни у томе није „газило“ до краја, при чему је Ђукановићев режим савршено вешто играо на карту српских подела и недоумица, поред осталог, вешто подстичући антицрногорско („антимонтањарско“) расположење у Србији (у стилу – „ма, шта ће нам они“, „само се гребу“, „боље нам је да смо сами“, „најбоља је била обреновићевска Србија“).

Будући да је ово значајна и на неки начин још увек актуелна тема, задржимо с на њој још тренутак. Да, добро сте разумели. Поред отворених про-црногорских лобиста (Соња Бисерко, Беба Поповић, Душан Јањић...) који и данас попуњавају црногорски медијски и политички простор, Ђукановић је сво време на вези држао и директно или индиректно финансирао јато „антицрногорских“ пљувача који су били задужени да по српским медијима и порталима неукусно и неумесно пљују по „брђанима“ и „црногорчинама“, а онда је њихове изјаве и ставове приказивао по црногорским медијима са поруком – ево, видите шта Срби говоре и шта мисле о вама. У тој представи су учествовали многи (сетимо се само покојног Владана Батића, као и неких кадрова Г17 Плус, да и не говоримо о заговорницима „обреновићевске Србије“ „шумадијским националистима“ итд), неки можда и искрено уверени да су „српске патриоте“ и да раде за „српску ствар“.

Ђукановић је сво време на вези држао и директно или индиректно финансирао јато „антицрногорских“ пљувача који су били задужени да по српским медијима и порталима неукусно и неумесно пљују по „брђанима“ и „црногорчинама“, а онда је њихове изјаве и ставове приказивао по црногорским медијима са поруком – ево, видите шта Срби говоре и шта мисле о вама.

 У сваком случају, остаје утисак да је Србија и њена политичка и интелектуална елита недовољно озбиљно ушла у читаву причу са црногорским референдумом и да није довољно схваћен историјски, национални и геополитички значај читавог догађаја, односно процеса који је тим референдумом доведен до свог епилога. Штавише, Србија не само да је лоше водила борбу за очување заједничке државе, него се и након тога лоше поставила према чињеници да је Црна Гора постала независна. Заправо, реаговали смо као увређено дете, или остављена млада, са мешавином инфантилости и јалове озлојеђености. Да би забашурили сопствени неуспех на референдумском фронту, Коштуница и његово србо-црногорско окружење су се потпуно окренули од црногорске тематике, ушло се у процес доношења новог устава, а почело је да се одмотава и косовско клупко. А Борис Тадић је, најпре, пожурио да честита Ђукановићу независност – да би касније, барем по том „црногорском питању“, мање-више прешао на Коштуничине позиције, подржавао опозицију и према Ђукановићу задржао непријатељски гард („Мило-мафија“), што му овај, наравно, није заборавио, те је, кад се указала прилика, издашно помогао долазак напредњачког тандема Николић-Вучић.

Актуелна српска власт, пак, са Ђукановићем гаји „специјалне односе“, потпуно игноришући његов бахати однос према Србима и Српској православној цркви, а тамошње Србе гура у правцу прихватања статуса „националне мањине“ и колаборације са Миловим режимом.  

Било како било, са црногорским референдумом сахрањена је двовековна тежња српске политичке елите о „изласку на море“ (што не треба бркати са теоријама о „великој Србији“). Србија је остала стратешки окружена и закопана у унутрашњости Балкана, а Црна Гора је вештачки ишчупана из свог српског историјског и географског контекста, те из источно-православног пребачена у западни, евро-атлантски цивилизацијски и геополитички круг – што је значајна промена која превазилази српско-црногорске односе и уско регионални оквир. Додуше, неки моји саговорници са поменутог округлог стола верују да је све то само „привремено“ и да би се, са одласком Ђукановића, ствари могле довести у ред („довољно је пар ракија и једна Цецина песма“, кажу, па да испод „монтенигерског“ избије „српски“ идентитет). Али то је ипак далеко од извесног. А чак и да се догоди, ментална, идентитетска и геополитичка штета је већ начињена и плашим се да је великим делом непоправљива. (Башка што је у читаву причу сада већ  озбиљно инволвиран и НАТО – а они, бојим се, мање падају на Цецине музичке квалитете.)

У сваком случају, од приче о „две српске државе“ (које ће развијати најприсније односе и бити „стратешки партнери“), којом је анестезирана српска политичка јавност – а делимично и руска, која је такође била делом поткупљена, а делом обманута фразеологијом о „вечној“ руско-црногорској љубави, и заузела врло амбивалентан, ако не чак и благонаклон став по питању црногорске независности – није, разуме се, остало ништа. Од првог дана, „независна“ Црна Гора била је дубоко антисрпски пројекат и тако се и понашала како на унутрашњем, тако и спољнополитичком плану.

Подгорица је током минуле деценије увек била „сигурна кућа“ и сигуран глас за сваки антисрпски гест и акцију – раме уз раме са Загребом и Тираном, а неретко чак и предњачећи у односу на њих

  Од признања независности „Косова“, па све до гласања о пријему Приштине у Унеско, разне спортске савезе и Међународни олимпијски комитет, Подгорица је током минуле деценије увек била „сигурна кућа“ и сигуран глас за сваки антисрпски гест и акцију – раме уз раме са Загребом и Тираном, а неретко чак и предњачећи у односу на њих. И питање је само како је могуће да то не смета актуелној српској власти. И – још чудније – да ли је могуће да грађанима Србије не смета то што српској власти не смета Ђукановићево континуирано и радикално антисрпско држање?

Или су нам Вучићеви безбројни економски и политички успеси, Пинкови бескрајни „ријалитији“ и таблоидна некрофилија већ потпуно замаглили видик и помутили разум?