Колумне Ђорђа Вукадиновића | |||
За „Косово“, преко Београда |
четвртак, 22. фебруар 2018. | |
И раније се дешавало да неки важни и „преломни“ (са или без наводника) избори потисну збиља важне, па и судбинске државне теме. Уосталом, тако је било и пре десет година када је, у предвечерје проглашења косовске независности, Србија дословно била политички поцепана исфорсираним председничким изборима између Тадића и Николића. (Те изборе је, тесно и прилично незаслужено, добио Тадић, да би четири године касније – још незаслуженије – тријумфовао у међувремену „унапређени“ и де-радикализовани Николић, али то тренутно није битно за нашу причу.) Последњих година нема тако судбинских избора. А углавном нема ни неизвесности исхода која је – поред осталог – и показатељ да су избори демократски, а учесници на њима колико-толико равноправни. Вучић и СНС побеђују рутински и са резултатом који се креће око апсолутне већине. Што не значи и да нема политичке драме и често непотребне тензије.
У свачијем је интересу – или би барем требало бити – да резултати избора, како ових београдских, тако и неких будућих, парламентарних, какви год били, буду општепризнати и прихваћени. А то значи да, ма колико се не слагали, власт и опозиција треба да настоје да постигну сагласност око неких елементарних ствари и процедура. Зато, рецимо, од опозиције очекујем да своје примедбе на изборни процес јасно и конкретно наведу. Као што би власт, односно, надлежно министарство, чак и без таквог званичног опозиционог захтева, требало да јавно изађе са податком колико је гласача уписано у бирачки списак у Београду током последњих шест месеци. Исто тако, било је и раније злоупотреба, „функционерских кампања“, поредизборног асвалтирања итд. Али никада се актуелна власт није овако брутално уплитала у изборни процес на локалу, закључно са тиме да актуелни шеф државе држи серију митинга по београдским предграђима и насељима. А о прљавој кампањи пљувања опозиције по готово свим медијима, да и не говоримо.
За разлику од националног плана, опозиција је у Београду имала два озбиљна адута и компаративне предности. Пре свега, генерално гледано, опозиција у Београду има најмање десетак одсто подршке више него у остатку Србије. И друго, на овим изборима опозиција је могла да рачуна на два јака „локална“ играча – Драгана Ђиласа и Александра Шапића, који су, својом сопственом тежином у престоници, могли додатно да увећају њихов њихов, односно смање Вучићев резултат. Но, питање је да ли ће та шанса бити искориштена, с обзиром да је део опозиције (пре свега, ДС и ДЈБ) у њима – а пре свега, у Ђиласу – препознао могућег конкурента у вечно актуелној и, заправо, јаловој трци за „лидера опозиције“. А препознао је то и Вучић и зато је на њега (као јуче на Јеремића, Јанковића, прекјуче на Санду Рашковић...) усмерио све рафале из својих табоидних оруђа. Тениским речником речено, на предстојећим београдским изборима српска опозиција сервира за опстанак у политичком мечу. А нисам баш сигуран да на тај дуел излазе у најбољој форми и најјачој формацији. Вучић је то, разуме се, спремно дочекао и још додатно убацио неколико јабука раздора, као и најмање десетак „својих“ тј. фантомских листи, задужених да праве гужву на листићу и у медијским блоковима, односно да затрпавају праву опозицију. Све то, наравно, нису добре вести за опозицију, а, рекао бих, ни за демократију и стабилност институција, међу којима је инстутут слободних избора један од носећих стубова, на којем онда почива и много шта друго. Нажалост, без обзира што нас режимски пропагандисти нон-стоп покушавају уверити у супротно, градећи помало гротескну слику о његовим међународним успесима, Александар Вучић на спољнополитичком пољу не показује ни издалека такву супериорност и вештину коју демонстрира на унутрашњем плану. Независно да ли разлог за то лежи у недораслости домаћих противника, или у скоро апсолутној контроли политичких, медијских и материјалних ресурса, као и спремности да те ресурсе брутално користи (а има вероватно и једног и другог и трећег), чињеница је да Вучић на унутрашњем плану успоставио доминацију каква овде није забележена још од Брозових времена. Елиминација из политичког живота Томислава Николића, непрекидно цепање опозиције, медијска сатанизација Саше Јанковића и Вука Јеремића (а можда би се ту могло додати и пацификација Војислава Шешеља, односно „припитомљавање“ Милорада Додика (који је по „саветима“ из Београда одустао од рефендума о суду и тужилаштву Бе-Ха) само су неки примери те несумњиве макијавелистичке вештине у обрачуну са политичким противницима. С друге стране, и насупрот томе, стоји отворено капитуланство у преговорима са Приштином, срамно држање пред немачким и америчким званичницима, подршка корумпираном режиму Николе Груевског, те односи са Хрватском који осцилују између хистеричног таблоидног ударања у ратне бубњеве до, малтене, обнављања бајки о „братству-јединству“ и српско-хрватској осовини.
Као можда најбољи пример тог спољнополитичког лутања, конфузије и немоћи може да послужи детаљ са последње конференције за штампу српског председника са америчким конгресменом Роном Џонсоном, приликом које је од госта „тражио да помогне у стабилизацији региона, тиме што ће замолити косовске Албанце да буду спремни за истинска решења, која значе компромис“. Практично, „молио га је да их замоли“. А да је било само мало више доследности и чврстине, и мање снисходљивости и лова на похвале у светским (западним) метрополама, можда не би морао албанску страну да „моли за компромис“, него је могао понешто и да тражи и захтева. И можда, у том случају, не бисмо доживели ове најновије шамаре од немачког министра спољних послова Зигмара Габријела, на његовом пропутовању кроз Београд ка Приштини, на прославу десетогодишњице проглашења независности „Косова“. И, уопште, Београд је у последње време постао успутна станица на путу западних званичника ка Приштини. С тим да дотични у Приштини отворено подржавају косовску независност и, уз понеку ситну замерку, хвале напредак „младе косовске демократије“, док у Београду, мање-више, чине то исто, само за нијансу увијенијим речима. А и Сергеј Лавров је управо слетео у Београд са прилично двосмисленим похвалама и недвосмисленим очекивањима. Укључујући и подсећање на нека стара обећања. Другим речима, нема никакве сумње да ова малигна комбинација спољње понизности, унутрашње бахатости и свеопште некомпетентности неће и не може добро завршити. Само је велико питање докле ће трајати – и колико тешке и непоправљиве штете ће још у међувремену направити. |