Харадинајеве похвале и образ који (не) црвени

 Усред претпразничне еуфорије, медијских димних бомби и вештачки произвођених афера, могуће да је мало ко посебно обратио пажњу на интервју који је „председник косовске владе“ Рамуш Харадинај (наводници и ускличници би овде могли да се стављају унедоглед) дао српским медијима на Косову и Метохији и на његове похвалне речи на рачун Александра Вучића.  

Нема ништа спорно – чак је потенцијално и похвално – да један политички лидер хвали другог лидера. А још је логичније и подразумева се да један коалициони партнер хвали другог коалиционог партнера, поготово ако му тај други обезбеђује већину и опстанак на власти. Па, у чему је онда проблем – и има ли га уопште?

Проблем је, наравно, то што Рамуш Харадинај није баш „обичан“ коалициони партнер. Није он, на пример, Ивица Дачић, Александар Вулин или Драган Марковић Палма, па да се међусобно такмиче и утркују у похвалама Вучићу. С друге стране, Харадинај није ни „обичан“  лидер „суседне земље“, који, ето, мало из куртазије, мало из убеђења, хвали свог колегу и комшију. (На страну што ни „Косово“ није нека „суседна земља“.) Другим речима, све је овде чудно, нелогично и апсурдно. А најчудније то што је још почетком ове године чије последње дане управо одбројавамо држава Србија тражила изручење Рамуша Харадинаја због најтежих ратних злочина, па чак и ушла у – по обичају, бучно најављен, а у међувремену тихо и неславно окончан – дипломатски сукоб са Француском у вези са тим. А Александар Вучић, и тада и сада први човек ове државе, пред камерама је уверљиво читао језовита сведочанства о Харадинајевим злочинима и жртвама. Да би онда, свега неколико месеци касније, Вучићеви политички пулени из тзв. „Српске листе“ тог истог Харадинаја у Приштини изгласали за председника „Владе Косова“.     

Увек се може рећи – да је у питању „виши интерес“ и „државни разлози“. Али ни тада ни сада није речено и није јасно о којим се то „вишим“ интересима и разлозима ради.    

Увек се може рећи – као што је, иосталом, и речено – да је у питању „виши интерес“ и „државни разлози“. Али ни тада ни сада није речено и није јасно о којим се то „вишим“ интересима и разлозима ради. Тим пре што је, сем поменуте похвале на рачун Александра Вучића, све друго што је Харадинај рекао било потпуно на трагу добро познатих и већ „класичних“ ставова који се могу чути од политичких представника у Приштини; „Русија не треба да се меша и увлачи у бриселски дијалог.“ (Разуме се, за разлику од САД, од којих се, како је речено, тражи и очекује још веће укључење и „још већу посвећеност том дијалогу“.) Решавање питања признања Косова од стране Београда је „важније од формирања Заједнице српских општина на Косову“ (мада ће та заједница бити формирана – не каже се кад – али само у складу са „уставом Косова“). Нико нема разлога да се противи трансформацији „Косовских безбедносних снага“ у „Оружане снаге Косова“, јер је то „само промена имена“ већ постојеће формације. („Косово има своје оружане снаге, зову се Косовске безбедносне снаге. Сада је потребно само уставно да се промени име. Значи сви смо сведоци да постоје овде оружане снаге Косова и оне су већ функционалне и ту су биле одувек.“)

Другим речима, Харадинај није ни у једној тачци „омекшао“ своје ставове и учинио их макар минимално ближим и прихватљивијим званичним ставовима Србије и Срба – па да би се онда, евентуално, тим умекшавањем и приближавањем могла правдати одлука о уласку у коалицију са њим.

Зато је утисак након овог Харадинајевог интервјуа и похвала које изриче на рачун носиоца највише извршне власти у Србији веома тужан и мучан. Он на врло пластичан начин потврђује оно што су неки, укључујући и писца ових редова, говорили од самог почетка. Да је аранжман са подршком избору Харадинаја за премијера направљен или потпуно непромишљено и ирационално, или, пак,  из неких мутних и нетранспарентних, више приватних, него државних разлога.

А о тим мутним и (полу)приватним разлозима се можда може нешто наслутити из једног индикативног детаља пред крај Харадинајевог интервјуа, када је он, набрајајући локалне српске политичаре на КиМ са којима одлично сарађује, поменуо и извесног Милана Радоичића. А на питање новинара о коме се ради одговорио да не зна, али зна да се тај на северу „за све пита“.

Било како било, остаје чињеница да, не рачунајући његове страначке и коалиционе удворице и медијско-аналитичке подрепаше, Вучић на јавној сцени одавно није добио толико комплимената као од Рамуша Хардинаја. Али све ми се чини да нећемо много погрешити ако се кладимо да овај Харадинајев интервју и његове похвале на рачун Александра Вучића и његових персоналних експозитура на КиМ неће завршити на насловним странама српских таблоида, ма колико да су они вечито гладни међународних комплимената на Вучићев рачун, и попут ловачких паса устремљени на сваки наговештај неког афирмативног става о лику и делу актуелног председника СНС-а и Србије. Но, ово је похвала од које трне вилица, а образи црвене.

Разуме се, под условом да образа има.