О скупштини без опозиције и легитимитету који се „не маже на хлеб“

Сви су прогнозирали да ће то бити најкраћи сазив – и да ће се окончати већ 2017. са председничким, или, евентуално, 2018. са београдским изборима. А испоставило се да 11. сазив Народне скупштине Србије не само да је изгурао пун мандат, него је чак и „пренео“ читава два месеца – што га уврштава у најдуже скупштинске сазиве, још од Првог светског рата. А лако се може испоставити да је то био и последњи плуралистички скупштински састав за дуже време. Односно, питање је хоће ли уопште још бити вишестраначја у Вучићевој Србији – осим у оном облику какав је, на пример, све време комунизма постојао у ДДР-у (Источној Немачкој) или Пољској, а да то ни свет ни грађани ових земаља готово да нису знали, осећали и примећивали. Или какав, на пример, постоји дан данас у Минску, Казахстану, Узбекистану и сличним, не баш демократски „узорним“ аутократијама.

По мени, било би боље и за државу, и за власт, и за опозицију да се бојкот могао избећи. Али све је водило ка њему. На првом месту, режимска инерција, бахатост и плиткоумље. Али и опозициона групација око СзС је у бојкоту препознала шансу да избегне утакмицу за коју из више разлога нису били спремни. (Неки од тих разлога били су објективни и тицали се неравноправности услова, али неки, богме, итекако иду и на душу опозиционих грешака, пропуста, сукоба и нерада.) Коначно, и највећи део опозиционе јавности и гласача, као да је једва дочекао прилику да себе поштеди фрустрације због још једног изгледног изборног пораза.

На први поглед, деловало је као „добитно решење“ за све. Бојкоташима окупљеним око СзС то је изгледало као најелегантнија варијанта да се извуку из потенцијално непријатне ситуације суочавања са својом реалном снагом – која, разуме се, није онако бедна као што су то представљали истраживачи и медији блиски власти, али није свакако ни онакава каквом су се заносили опозициони лидери, нарочито током масовних зимских протеста 2018-19. Уосталом, резоновали су – много је лакше навести неког да не гласа, него да гласа за баш вашу, опозициону, а у међувремену темељно оцрњену и демонизовану политичку опцију. 

Власти се бојкот такође учинио као згодна могућност да остваре своје снове, добију скупштину без досадне и неконтролисане опозиције, а свој рејтинг лансирају у небеса. Само им је било стало да пред „међународном заједницом“ (читај, Бриселом) одговорност за такав исход пребаце на опозицију. Коначно, опозицији (са и без наводника) која је решила да на изборе изађе, била је то идеална прилика да се „на правди бога“ докопају скупштинских клупа и четири године уживају у благодети државног финансирања и глумљења релевантних политичких фактора.

Над читавим изборним циклусом надвио се таман облак нелегитимности и он ће остати да лебди током трајања овог скупштинског сазива све и када би, којим чудом, у њему седело 250 Пашића или Слободана Јовановића – а не ово што је неки дан преко црвеног тепиха ушетало у Дом Народне скупштине

Али, авај, скоро све се изјаловило. И сад имамо то што имамо. На згражање „конструктивних“ политичких фактора на челу са Војиславом Шешељем (али и разним „удесима“, „метлама“, „здравимсрбијама“, „суверенистима“ и Сергејем Триуновићем) Скупштина је остала не само без „неподобне“ (бојкоташке), него и без било какве опозиције. А из Европе су стигле озбиљне критике од представника чак три од четири водеће групације у Европском парламенту. Уопште, над читавим изборним циклусом надвио се таман облак нелегитимности и он ће остати да лебди током трајања овог скупштинског сазива све и када би, којим чудом, у њему седело 250 Пашића или Слободана Јовановића – а не ово што је неки дан преко црвеног тепиха ушетало у Дом Народне скупштине.

„Конструктивни“ опозиционари који су остали без цензуса су, разуме се, бесни и осећају се преварено. (При чему, пошто углавном не смеју да се љуте на Вучића, своју љутњу изливају превасходно на бојкоташки део опозиције.)

И све се преокренуло. „Конструктивни“ опозиционари који су остали без цензуса су, разуме се, бесни и осећају се преварено. (При чему, пошто углавном не смеју да се љуте на Вучића, своју љутњу изливају превасходно на бојкоташки део опозиције.) С друге стране, бојкоташи су схватили да бојкот није исто што и „пољем прећи“, већ значи сигуран губитак средстава и скупштинске позорнице, уз врло неизвестан бенефит на другим странама. И да не гарантује нужно некакву „револуционарну ситуацију“, масовне симпатије, нити „милион људи на улици“. А и Вучић ће врло брзо увидети да тај „легитимитет“ није сасвим мачкова пређа, без обзира што се „не маже на хлеб“ и не може „сипати у трактор“.

Постоји школа мишљења да би – само да може да врати политички часовник – Александар Вучић данас све другачије урадио. Договорио се и припустио опозицију на медије и у скупштину. А можда би чак и одложио изборе, што због корона вируса који је очито букнуо захваљујући њима, што због међународних прилика и косовског притиска – јер сад, је ли, нема више ничега на шта би се могао вадити као на тобожњу претњу и препреку да се приступи потписивању „правно обавезујућег споразума са Приштином“. Ја, међутим, нисам баш сигуран у ту теорију. Наиме, Вучић је до сада имао мноштво прилика да покаже политичку зрелост (вештина није спорна), плурализује сцену и подели одговорност. И све их је непогрешиво пропустио.

Извесна „колатерална корист“ од ове ситуације са бојкотом и једнобојном скупштином могло би бити то што ће јавност (уопште, укључујући и добар део оне опозиционе јавности) коначно схватити шта је ПАРЛАМЕНТАРНА ДЕМОКРАТИЈА – и чему служи. И мало је мање багателисати. Наиме, невоља је – и то невоља која је знатно старија од ове владајуће, радикалско-напредњачке гарнитуре – што највећи део „народа“, а богме и највећи део овдашње политичке „елите“ најискреније не схвата и искрено не верује да ТО (скупштина, демократија) служи ичему. Само се ови други (тзв. „елита“) понекад мало фолирају и праве, па чак у ту демократију, у коју, иначе, ич не верују, периодично заклињу – јер се из неког разлога, тренутно, тј. данас „ваља тако“.

У тренуцима и непосредно након свог – привидног и формалног – тријумфа на светском нивоу, демократија је сведена на фразу и флоскулу, политика се глобално естрадизовала, избори сведени на маркетинг и технологију, а „воља народа“ постала нешто у шта се сви заклињу, а нико не верује

Разуме се, стање, састав, изглед и функционисање српских скупштина (са акцентом на ове последње), само додатно оснажују то „исконско“ неповерење и неразумевање. За све теоретичаре – а нарочито практичаре – ауторитаризма парламент је (чак и кад врши своју функцију) увек само „брбљаоница“, и бар по том питању се следбеници Лењина, Мусолинија и Карла Шмита не разликују много – ни међусобно, нити од „Миладина“ који испред локалне продавнице цевчи пиво и сматра о светским и филозофским темама. Нажалост, многа од тих „сматрања“, парадоксално, добила су додатно на популарности и снази услед глобалног „постмодерног“, „постполитичког“ и „имиџистичког“ тренда последњих деценија. Управо у тренуцима и непосредно након свог – привидног и формалног – тријумфа на светском нивоу, демократија је сведена на фразу и флоскулу, политика се глобално естрадизовала, избори сведени на маркетинг и технологију, а „воља народа“ постала нешто у шта се сви заклињу, а нико не верује. 

Актуелна српска скупштина, са својим саставом, амбициозним јуношама, сега-мега дипломцима, злим кло(в)новима, ријалити звездама и нафраканим старлетама јесте тако нека врста „авангардне“ институције која само иде пар корака испред, односно  специфичан политички времеплов који истовремено враћа у лошу прошлост и отшкрињује врата – потенцијално – још мрачније будућности. 

(Краћа верзија овог текста објављена је Времену бр. 1544.)