Колумне Ђорђа Вукадиновића | |||
Постизборна криза власти и крах „фикус“ опозиције |
четвртак, 16. јул 2020. | |
Нико не може бити увек у праву. (Чувене Питије из делфијског пророчишта „погађале“ су углавном зато што су им пророчанства била двосмислена и неодређена, а наши Тарабићи зато што је у њихова, наводна, „пророчанства“ уписивао и дописивао ко је шта хтео.) Али ако има довољно разума и искуства, неке ствари се ипак могу предвидети. Чак и у Србији. Ако ходам по влажном крову, велика је вероватноћа да ћу се оклизнути и пасти. Ако са овејаним шибицарима кренем да се играм тражења куглице, вероватно ћу завршити преварен и опљачкан. Опозиционим учесницима у јунској изборној трци преостаје само да изаберу да ли им се више свиђа метафора са ходањем по крову, или коцкање са шибицарима – али поента је да баш и не могу много да се жале на злехуду судбину. Наиме, није да нису знали и није да нису били упозоравани. И, искрено говорећи, није да нису свесно и циљано ушли у трку (да не кажем – у „игру“), рачунајући да, с обзиром на смањени број учесника, односно изостанак највећег дела опозиције, њима ипак неће измаћи „куглица“ у виду изборног цензуса и скупштинских мандата. Тако да, свиђало им се то или не, и они сами нису никакве „жртве преваре“ већ пре калкуланти – који су се намерили на бољег, тачније, јачег од себе.
Као што смо „пророчански“ најавили у претходном тј. последњем предизборном тексту – „чак и уз најбољу Вучићеву вољу – процената напросто нема довољно за све“. А пошто је, објективно гледано, председникова „најбоља воља“ лимитирана његовим личним, односно СНС-овим политичким интересом, било је јасно да ће он првенствено јурити што већу излазност (при чему, већа излазност, разуме се, подиже број гласова неопходних за цензус). А лојалним политичким партнерима, сателитима и „конструктивној опозицији“, како буде. И тако им је управо и било. Јасно је било да већ из математичких разлога неће моћи да прођу сви заинтересовани. („Чак ни Вучић не може против математике.“) Али мало ко је могао да претпостави оно што су, истини за вољу, истраживања „Нове српске политичке мисли“ најављивала. То јест, да – не рачунајући Шапића, који ионако није баш нека „тешка“, односно „љута“ опозиција – цензус неће проћи буквално нико. Дакле, ни медијски фаворизовани радикали, ни популарни Сергеј Трифуновић, ни ДЈБ, ни ПОКС, ни „Метла“, ни остали којима је предвиђан, а некима можда чак и обећаван „сигуран цензус“. Неки од их ће сада вероватно добити „вештачко дисање“, добациће им се појас за спасавање у виду медијског присуства и партиципације у понекој локалној власти. Али нико од њих више неће моћи да представља ишта озбиљно на политичкој сцени, нити ће бити у стању да испуњава ону „стабилизаторску“ улогу која им је у Вучићевој визији била намењена. Такорећи, ни крива ни дужна, тзв. „бојкоташка опозиција“ се на крају „уписала“ међу (ин)директне победнике ових избора на којима није учествовала. Не због тога што је бојкот кампања била нешто нарочито успешна и квалитетна – напротив, уопште није. Не због тога што резултати избора неће бити међународно признати – наравно да хоће. Нити због тога што је је бојкот подржао неки импресивно велики број бирача. Није ни то. (По званичним подацима, излазност је била неких 5-6 одсто мања од уобичајене, по нашој процени, мања је за десет, а по мишљењу најтврђих бојкоташа тај минус је око 15 процената.)
Највећи бојкоташки успех заправо лежи у томе што су сви други са иоле опозиционим имиџом који су на изборе изашли на тим изборима неславно погинули – чиме је индиректно потврђена бојкоташка теза да за изборе „није било ни институционалних, ни демократских, ни епидемиолошких услова“. Тако је, парадоксално, СНС-ов претерани изборни тријумф који је, последично и колатерално, у понор гурнуо читаву „лојалну опозицију“ у суштини помогао бојкоташима као главним напредњачким противницима да не само политички преживе него и релативно ојачају своју позицију. Када готово преполовите цензус и опет га не пређе нико од какаве-такве опозиције, то онда више није – или није само – проблем те опозиције, него и симптом увелико урушеног политичког система. Вучић то, наравно, веома добро зна, иако то, разуме се, никада неће признати. Напросто, још једном је „препобедио“ и додатно оголио ионако већ прилично огољену природу своје све апсолутније владавине. (И ту никакво навођење „исландског случаја“, нити још једном најављено повлачење са чела СНС не може помоћи.)
Ма колико то опет парадоксално деловало, заиста се може констатовати да је из ових избора Александар Вучић изашао слабији него што је у њих ушао. Панично реаговање на спонтане, хаотичне, али прилично масовне протесте након најаве пражњења студентских домова и предлога увођења викенд карантина у Београду – и, заправо, експресно попуштање пред захтевима демонстраната – само су илустрације те слабости, која се некад боље а некад лошије скрива испод председникове борбене реторике и имиџа непопустљивости.
Напредњачке бројке заиста делују импресивно. Али испод њих зјапи легитимацијска рупа, подела унутар друштва никада није била већа, а политичка криза постаје све дубља. А, по свему судећи,ствари ће бити и горе. И ма колико да су пророчанства – поготово политичка, и поготово у Србији – увек непоуздана, у ово последње, нажалост, немојте уопште сумњати. |