Играње ватром

Судећи по коментарима на НСПМ-у и осталим српским патриотским форумима, украјински „револуционари“ и њихови западни помагачи су не само већ протерани из Кијева, него и дотерани до капије Берлина, ако већ не и до самих обала Атлантика.

У реалном свету, међутим, ствари стоје мало другачије. Да не кажем, много другачије, мада не мислим како се актерима мајданске побуне смеши нека светла будућност, а о европским звездицама да и не говоримо.

Ипак, далеко од тога да је Русија ово планирала или прижељкивала – као што су спремни да потпишу, како антируски, тако и проруски конспиролози – с тим да једни то сматрају доказом руске („империјалне“) перфидности, а други, пак, још једном потврдом Путинове „генијалне стратегије“. Наводно, Русија је својом инертношћу и пасивношћу „навукла“ сироте мале украјинске фашисте да се залете, покажу своје право лице и насилно узму власт у Кијеву, е да би ли онда, у погодном тренутку, активирала свој план о подели Украјине и одвајању Крима (а вероватно и још неких источних и јужних области насељених Русима).

Као што рекох, сигуран сам да Русија ово није желела, поготово не у овом тренутку. А више је него очигледно да није припремала и организовала, јер би, претпостављам, у том случају ваљда организовала много боље.

У тренутку док ово пишем, агенције јављају о паду вредности рубље и – што је потенцијално још важније – о паду вредности акција „Гаспрома“ (сада се, наводно, мало опорављају). Група водећих западних земаља („Г-7“), односно владе Канаде, Француске, Немачке, Италије, Јапана, Велике Британије и САД, а такође и председник Европског савета и председник Европске комисије, у заједничком сапштењу осудили су „кршење суверенитета и територијалног интегритета Украјине од стране Руске Федерације“. Амерички председник, потпредседник и државни секретар поручују Москви да ће „зажалити“ и „скупо платити“. А антируска реторика западних медија и политичара достиже усијање из најгорих година хладног рата.

Хоћу рећи да ово све прилично кошта Русију, и на дипломатском и на економском плану, те да је скоро сигурно да у Москви нико није превише срећан што је до овога дошло. Али исто тако мислим да нико паметан није могао очекивати да ће Русија моћи и хтети мирно да посматра како им најближи рођак и најважнији сусед насилно мења геополитички табор – и то све са око 8,5 милиона декларисаних Руса и релативно компактним територијама попут Крима, Донбаса, Запорожја, Одесе... за које су руска армија и руски народ неколико векова ратовали и крварили.

Ако је неко хтео да изазове Москву и доведе ситуацију на ивицу оружаног сукоба потенцијално светских размера – онда у реду. То јест, није у реду, али има смисла и неке, макар и деструктивне логике. Али ако је неко веровао да ће моћи тек тако да стави Русију пред свршен чин, а да она остане нема, онда је тај или потпуно изгубио осећај за реалност, или побркао Москву са постпетооктобарским Београдом.

Да је Русија заиста ово хтела и припремала, ваљда би мало озбиљније порадила на сопственом јавном мњењу и политичкој мобилизацији како свог, тако и рускојезичног становништва у Украјини. А да и не говоримо о „мекој моћи“ и украјинском јавном мњењу које је, сем можда оног најзападнијег дела око Лавова, током неколико година могло бити придобијено за руску ствар са мање од десетине средстава утрошених у припрему олимпијаде у Сочију.   

Друга је ствар што као – још увек, и даље, или поново – озбиљна земља Русија има сценарио за различите ситуације и што ни и ком случају неће и не може себи дозволити да сасвим изгуби битку у Украјини. И што су, још увек, уз све пропусте и погрешке, руске позиције на том простору довољно чврсто историјски, демографски, културно, економски и геополитички утемељене.

Не знам колико је у јавности била запажена речита изјава Јелка Кацина од 10. фебруара ове године: „Ако пратите развој ситуације у Украјини, видећете за седмицу или две како ми поступамо према неодговорној политичкој елити која нас је обманула“. И заиста смо видели. Лекција је била брутална и очигледна. Али, у светлу те отворене претње, потпуно је апсурдно кривца за трагичне догађаје у Украјини тражити било где изван осовине Мајдан-Варшава-Берлин-Брисел-Вашингтон. Без обзира на то што је јасно да нису сви имали исту тежину и исти удео у сценарију који се одиграо.  

Све у свему, чини се да су они који су имали намеру да у Кијеву до краја понизе „руског медведа“, помало непромишљено „чачкали мечку“. Напросто, Русија и Путин себи нису могли да дозволе такав ударац и толико понижење. Чак и независно од руске величине, руских атомских бомби и резерви нафте и гаса – никога није препоручљиво понижавати и изазивати на тај начин. Сем ако није већ дебело трауматизован и „издресиран“, попут Србије и њене вајне политичке „елите“.

Из српског угла, догађаји у Украјини су вишеструко занимљиви, поучни и важни. А разне асоцијације се намећу саме од себе, иако вероватно ни са једном ситуацијом не постоји потпуна аналогија.

Да ли је, можда, почетком деведесетих, попут Руса, требало сачекати, тактизирати  и припремати терен? Или је требало ударити одлучније, запосести оно што је твоје, па тек онда преговарати? Да ли су Москва и Путин нешто научили из искуства Милошевића и Србије – и какву су поуку извули? Или иду српским стопама? Да ли ће и Русија бити убачена у бескрајно врзино коло преговора и примирја, међународних посредника, „контакт група“ и европских „тројки“, из којег нема излаза, а поготово не победе, или макар часног компромиса? Да ли ће, евентуални, успех (или неуспех) у Украјини Русију приближити Балкану и Србији, или, пак, за дуже удаљити са ових простора?  

И, коначно, оно што тренутно највише занима овдашњу политичку класу –  како ће догађаји у Украјини утицати на предстојеће српске изборе? Не знам. Мада претпостављам да би успешна руска акција у Украјини могла улити мало ветра у поцепана српска патриотска једра. Али сам апсолутно сигуран да ће на будућа збивања у Србији украјински расплет, какав год био, утицати далеко више него сам исход мартовских избора. То говори о испреплетености релација у савременом свету. Али говори доста и о Србији.