Није тешко схватити зашто ми изазивамо негодовање са обе стране сребреничких барикада: и једну и другу страну покрећу мотиви политичке природе и они се осећају угрожени када се неко Сребреницом бави на нестандардан начин – објективно и неострашћено.

Колико су овај приказ тока и анализа догађаја уклопиви у тезу госпођице Јелачић да је политичко и војно руководство на српској страни поступало са намером истребљења заједнице босанских Муслимана у Сребреници, као такве?

ЈНА је отпочела акцију ослобађања својих касарни и града Вуковара 25. августа а исту завршила уз помоћ српских добровољаца 18. новембра. Одбрана града је сломљена 16. новембра а град потпуно ослобођен два дана касније.

За нас је најбитнија вредност овог документа управо оно што се доноси на самом његовом крају, а то је да су Титови партизани приликом повлачења побили свих својих 40 тешких рањеника, тј. оне који нису могли да се крећу.

Напоменућу да је у Мркоњић Граду, након завршетка рата, и након што је овај градић враћен територијалну надлежност Републике Српске, пронађена велика масовна гробница, са 181 телом, међу којима је било девет војника, док су остали убијени били жене и деца.

У неукусним нападима на Флиума и Хебдича, а самим тим и на право јавности да буде свестрано обавештена, предњачили су Јасенко Селимовић, натурализовани држављанин Шведске бошњачког порекла, и Сањин Пејковић, који се представља као филмски критичар.

Да су све особе у овим гробницама биле стрељане, као што се у званичној верзији догађаја тврди, стање нађених посмртних остатака било би највећим делом хомогено, а образац рањавања у складу са теоријом о стрељању.

Срби у Хрватској имају статус националне мањине и они поштују институције Републике Хрватске. Међутим, они траже да држава Хрватска поштује њихова људска и национална права. Исти став дијеле и прогнани Срби.