У туристичкој  брошури о Книну, која се крајем прошле године појавила на интернету, а ускоро би требала изаћи из штампе,  Срби као да нису никада постојали у том граду. Туристичка заједница града Книна напросто је „избрисала“ из сећања све што има везе са Србима, а историја је прекројена на такав начин да се учешће народа који је до 1995. био већински уопште не види

На једном гробу, код цркве Светог Јована у Стрмици код Книна, стоји епитаф: „Душа Богу – тијело Србији – срце Крајини“. Ни краћег натписа, ни јаче поруке! Покојник је преминуо у избјеглиштву у Србији гдје је и сахрањен 1996. године, а онда је пренесен у гробље у коме су се вијековима сахрањивали његови преци.

Да би мит о геноцидном карактеру злочина почињеног у Сребреници, али и криминализација свеколиког српског учешћа у рату на простору данашње БиХ, требало да буду она, још од окончања сукоба очајнички тражена политичка арматура те несолидне и трошне државне грађевине, онај перманентно се понављајући политички наратив који ће демотивисати и декуражирати српски политички фактор у њој да је као такву и дефинитивно разгради и отпреми у ропотарницу историје, било је евидентно већ крајем минулог века

Тврди се, да ће се на подручју Јасеновца, на дан проглашења бискупа Степинца свецем, оног који је благосивја усташе,одржат концерт за неколико стотина тисућа хрватских домољуба на којем ће пиват сам Томпсон. 

Историографија још није рашчистила дилему по питању 22. априла 1945. године: да ли је покушај пробоја заточеника био планиран од управе логора како би имали повод за тотално уништење логораша.

Данас, на месту где је некада био логор Јасеновац, стоји споменик "Камени цвет"  да подсети на децу која  су убијенa на најсвирепији могући начин, на децу која никада неће одрасти да спознају прави мирис цвета и живота, да подсети на многе девојке, младиће, мајке, очеве, чија је кривица једина у томе што су рођени као Срби, Јевреји или Роми

Истина о Сребреници је позната малом броју људи и плашим се да ће проћи много времена док се "не пусти у етар".

 Селективним приступом истини где најчешће на преувеличан начин подвлачи српску кривицу, аутор покушава да од очију јавности затрпа живу истину о колосалној кривици Запада у описаним догађајима.

Јасно је да је овакав приступ је пожељно и политички коректно демонстрирати само када је питању осуда српског национализма, док срамно приписивање колективне кривице српском народу очигледно не завређује њихово ангажовање и оглашавање.

РЕКОМ-ов крајњи циљ, са овом надлежношћу, јесте да забрани слободу говора људима у државама на простору бивше Југославије када су у питању историјске квазиистине које ово тело утврди.