Сребреница као метафора - масакр, стварност и пропаганда

Агресија на Југославију, и посебно на српски народ, није започела 1999 године и није била првенствено физичког, већ духовног карактера. 1999. тек је једна од материјализација духовне агресије која је отпочела десет година унатраг.

У данашње доба америчке мондијализације и хипокризијског истицања “права човјека”, правила игре овакве хипокризије одређују да духовна агресија увијек претходи физичкој. Срби су, дакле морали бити демонизирани прије него што се настојало да буду уништени физички. У тактичком погледу, а пошто су главни свјетски медији били у рукама агресора, било је лако, у току перманентне агресије на Југославију/Србију, измислити и дифузирати низ неистина о српском народу: “логори смрти”, “логори за силовање”, итд.

Али агресор је знао да су те (углавном) лажи биле краткотрајне природе које ће се лако разоткрити и које ће свјетско мнијење лако заборавити. Пошто је уништавање Југославије и Србије замишљено као дугорочно, требало је пронаћи неку злокобну метафору којом ће се за све вјеке вјекова окарактеризирати српску нацију као злочиначку, геноцидну, и која це оправдати све могуће даљње рушилачке акције против тог народа.

У том је смислу прво покушано са сарајевским масакрима. Али, то је било траљаво изведено. Неки западни медији су се отели контроли и декулпабилизирали Србе, а постојали су и тајни извјештаји са терена писани од стране “мировњака” и упућивани Уједињеним нацијама, гдје је било јасно назначено да српске кривице у тим масакрима највјеројатније није ни било.

Онда су амерички центри за психолошко ратовање испланирали Сребреницу. План је био комплексан и дугорочан. Требало је то подручје прогласити “заштићеном зоном”, дићи медијску буку око немогућих услова живота у том граду, дозволити Србима освајање осталих “заштићених зона”, концентрирати више хиљада муслиманских бораца у том “демилитаризираном” подручју и, коначно, увјерити руководство у Сарајеву да Сребреницу, без борбе, треба предати Србима.

Рачуница америчких “пси-ратника” била је једноставна. Срби ће се вјеројатно осветити једном дијелу Орићевих банди које су биле направиле прави покољ Срба у мјестима око Сребренице, један дио Муслиманских бораца ће изгинути у пробоју, један ће дио бити заробљен и затворен, један дио Муслимана ће се повући прије предаје, а дио Муслимана из Сребренице је већ био мртав, тко зна на којим бојиштима. Притом треба рећи, да постоји несумњива извјесност да су неке српске јединице и/или појединци починили тешке злочине над заробљеним Муслиманима (мушкарцима).

Све у свему, скоро је извјесно да масакра у обиму који му се приписује (6-12000) није било, али су зато биле створене све медијске претпоставке за социјалну конструкцију сребреничке трагедије. У том контексту, фактички масакр, у ствари, није ни био потребан.

Америчка операција духовног масакра над Србима је успјела ван очекивања. Срби су прихватили “тројанског коња” (или “данајски дар”), неопрезно (немедијски) се понијели након уласка у Сребреницу и дозволили су западној пропагандној машинерији да се размаше.

Мада су докази за наводни масакр били и остали упитни што се тиче броја, мјеста и начина погибије, пропагандни ратно-политички комплекс САД-а је учинио своје. Сребреница је постала један од највећих митова двадесетог стољећа. Срби су били оптужени за најстравичнији масакр почињен у Европи након Хитлерових времена. Све злочиначке акције, лажи и агресије изведене против српског народа од стране “међународне заједнице” су тиме почеле добивати легитимитет. Сребреница, непрекидно-периодично наметана од стране медија, је постала халоуински “факат”.

Ушла је у анале међународних институција, у видео игре, у школске уџбенике, у писане антологије о свјетским геноцидима, почеле су се оснивати асоцијације за заштиту и политичко-правну рехабилитацију “сребреничких жртава”, финанцирани су, у том погледу, програми и споменици од стране међународних институција, а Хашки трибунал већ двије деценије заснива своје наводно “морално” постојање на сребреничкој трагедији. Мит Сребренице је прорадио у тој мјери, да су људи на Западу добили Павловљеве условне рефлексе: чим им се каже ријеч 'Срби', они одмах помисле на Сребреницу, и обратно.

Трагично за српски народ је било и то, што је политичка екипа асистирана дијелом српских интелектуалаца и већим дијелом медија, која је након “Октобарске револуције” 2000-те године дошла на власт, била углавном плаћена и уздржавана од стране Американаца. Као таква, она је активно ширила америчку пропаганду о наводним српским злочинима у властитој земљи настојећи да у сваком погледу докрајчи Југославију и Србију. Измишљале су се хладњаче и масовне гробнице препуне не-српских љешева, а западни филм ('The cry from grave') о тзв. “сребреничком масакру” -у ком се, узгред речено, ништа таквог није могло видјети- наметан је српским гледаоцима малтене свакодневно.

Кулминација плаћеничког антипатриотизма била је гангстерско хапшење Милошевића и његово изручивање Хашком трибуналу, као и хапшење и изручивање великог броја српских патриота истој америчкој институцији. Није безначајно ни то, што су службене српске делегације присуствовале откривању споменика о сребреничким жртвама и покопу истих. Један занимљив “детаљ”: нитко на тим манифестацијама, нажалост ни сама српска делегација, није ни ријеч зуцнуо о више хиљада побијених Срба у Сребреници и око ње; само су Муслимани означени као жртве. И док су се србијанске службене личности извињавале муслиманима, муслимани се никада нису извинули Србима ради почињених злочина над њима у Сребреничкој регији у периоду 1992-1995.

У овој точки долазимо до кључног парадокса. Обиљежавање годишњице злочиначке АМЕР-НАТО агресије на Југославију и Србију, а прешутно признавање мита о сребреничком масакру над Муслиманима, као и одвајање тих двију ствари, је тешка протурјечност. Они који то, надајмо се несвјесно, раде, не разумију значење Сребренице као једне од већ признатих свјетских метафора. Та метафора, у свијести стотина милијуна људи широм планете, актуализира и прави “истинитим” скоро све: српске “логоре смрти и за силовање”, сарајевске масакре “почињене од стране Срба” као и “геноцид Срба над албанским становништвом” на Космету. У исти мах, сребреничка метафора, мада не легализира, даје солидну легитимизацију и самој АМЕР-НАТО интервенцији из 1999. године, а пружа и оправдање свим осталим америчким “хуманитарним ингеренцијама и интервенцијама” у свијету.

Не може један народ говорити како је нека војна интервенција против њега била неоснована и злочиначка, а истовремено, прешутно, признавати, да је он сам вршио и извршио нечувене злочине! Још једном, да ли стварно може нетко бити толико несвјестан или глуп па не повезати, или не жељети повезати те двије ствари. Они који то раде, без обзира на њихове најбоље намјере, праве непроцјењиву штету српском народу, а у извјесном смислу су чак и лошија варијанта од плаћеничке српске политичке екипе која је посљедњих година за своју прљаву антипатриотску работу имала новац као оправдање.

Закључак који се неминовно мора извести из претходно реченог је слиједећи. Прва, најхитнија и најсветија дужност истинских српских интелектуалаца и њихових форума је демистификација сребреничког мита, коначно откривање истине ма каква год она била. Све док тај мит буде постојао, и све док они буду шутјели, ништа друго, свето, неће и не може постојати, пошто та злокобна фикција прља све напоре и сваку пројекцију људске будућности за српски народ. И нека се ти интелектуалци сутра не изненаде када, између осталог, тај исти мит буде (по)служио већ увелико организираним сепаратистима као кључно оправдање и као „инспирација” за низ нових ситнијих “Сребреница”, што би требало да у блиској будућности искомада и саму Србију тако да од ње ни слово С више не остане на географској карти свијета.