Finansijska kriza u Srbiji i MMF

 Sadašnja ekonomska kriza u  kapitalističkim zemljama razlikuje se od svih analognih kriza pored ostalog i time što je najduža i najtrajnija.

Staljin, 1934. 

Održavanje visokog kursa dinara

Od početka svetskog finansijskog kraha, NBS je dosledna u primeni jedne makroekonomske mere: održavanja visokog kursa dinara u odnosu na evro, uprkos ogromnom spoljnotrgovinskom deficitu[1], pri čemu se troše devizne rezerve intervencijama na tržištu novca[2], da bi građani i država uredno podmirivali dugove stranim bankama u Srbiji. Sadašnji, u odnosu na stvarne mogućnosti, previsoki standard građana je „kolateralna šteta“ rasprodaje finansijskih rezervi koje su zaostavština generacija pre nas. Uprkos doslednim stručnim kritikama i lošim prognozama[3], finansijske vlasti Srbije su ostale složne da potrošnju ovih rezervi nastave. Danijel Cvjetičanin i Branko Dragaš su među prvima upozorili javnost da se prvi talas svetske krize neće osetiti, ali da će u 2009. godini doći do bankrota Srbije[4]. Stanje srpskih finansija, javne i privatne zaduženosti je već u prošloj godini bilo zastrašujuće. Tada su se pojavili ovi podaci:

6,092 milijarde evra je dug države,

9,352 milijarde evra su dužne firme,

2,362 milijarde evra duguju banke [5].

NBS emituje sve više novca, iako se država već preterano zaduživala[6]. To je inflacija, u koju se možete uveriti na svakom šalteru i bankomatu u Srbiji, kad primite nesavijene novčanice i to sve „A“ serije, često broj za brojem. Efekte inflacije Vlada odlaže tako što razliku između nominalne vrednosti ukupne novčane mase i ukupnog nacionalnog dohotka finansira iz zajmova i prodaje deviznih rezervi na finansijskom tržištu. I trenutna faza globalne špekulacije čini da, privremeno, ogromne inflatorne emisije keša „guta“bankarski sektor da pokrije gubitke, pa zbunjenim ekonomistima nije jasno kako u praksi imaju pojavu deflacije a ne inflacije[7].

 Društvena svojina na deviznim rezervama Srbije i njihovo trošenje

 NBS je od prošle godine politikom održavanja visokog dinarskog kursa potrošila preko 1.4 milijardi evra[8]. Ove mere nisu dale nikakvog korisnog efekta, osim što je varljivo, usputno, održavanje standarda građana ove uverilo da glasaju za evroatlantske utopiste na izborima 2008. godine.

Devizne rezerve su nastale tako što je odmah nakon obaranja Miloševića novi režim oterao četiri glavne srpske investicione banke u stečaj[9]. „Četiri banke u sanaciji - Beobanka, Jugobanka, Beogradska banka i Investbanka - dužne su da celokupnu prikupljenu novu deviznu štednju deponuju u Narodnoj banci Jugoslavije“[10].Profitna stopa štedno oročenog nacionalnog kapitala je višestruko manja nego što bi bila profitna stopa istog kapitala uloženog u proizvodnju u Srbiji. Domaća javnost ne zna tačno kako je raspoređen njen finansijski kapital[11] (čaršija priča da je skoro 40% u Dojče banci). Problem je u tome što na ovaj način pasivizovan kapital koji je služio za investiranje u domaću proizvodnju. Strani kapital koji je došao u Srbiju umesto domaćeg, skoro uopšte ne finansira proizvodnju već standard građana (uglavnom dajući potrošačke kredite, koje građani koriste za neproduktivne troškove - kupovinu automobila i stanova). Ovim putem se ne omogućuje domaći privredni rast, nego spoljnotrgovinski deficit i rast zaduženja države i građana prema inostranstvu, jer se zadužujemo stranim kapitalistima.
 
„Dugoročni program ekonomske stabilizacije“ sveta  i kriza solventnosti u Srbiji

Krah velikih banaka i finansijskih ustanova na Zapadu je navodno uplašio srpske štediše pa je izgledalo da su oni povukli jesenas preko 600 miliona €. Tek nedavno se ispostavilo da su u stvari još od avgusta do septembra strane banke povukle devize u ovom iznosu iz Srbije[12], iako su domaće finansijske vlasti bez prestanka vodile vanredno povoljnu politiku po njihove interese[13]. Ovo je sasvim suprotno od onoga što rade recimo SAD i razvijene zemlje EU koje su formalno „uzori“ našim finansijskim vlastima. Tamo država pomaže izvršenje dugova onih insolventnih finansijskih subjekata, jedino ako oni prihvate njenu punu kontrolu[14].

Srbi su dobro upamtili iskustvo devedesetih s Jugoskandikom i Dafimentom, kada im je pokradena ušteđevina, a to iskustvo građani na Zapadu tek stiču[15]. Umesto da Srbija dopusti da neracionalne strane špekulative banke u Srbiji na njenom tržištu propadnu, država se zadužila jesenas sa oko 800 miliona tek da spase njihovu likvidnost[16]. To su ekonomisti iz Vlade zvali „održavanje likvidnosti bankarskog sektora“. Finansijske vlasti u Srbiji su pre osam godina sopstvene investicione banke gurnuli u večiti stečaj sasvim neopravdano, a sada polako dovode Sbiju u situaciju da  država postane žirant insolventnih klijenata špekulativnog kapitala u Srbiji.

Iako je Srbija već formalno uzela (i propustila da koristi) zajam od MMF u vrednosti 400 miliona evra[17], marta 2009. godine, nastupila je i u Srbiji velika kriza solventnosti[18]. Dužnici u poslovanju masovno nisu više mogli da plaćaju svoje finansijske obaveze.

Da bi se shvatila prava priroda procesa koji je doveo do krize likvidnosti, treba znati nešto o trendu da se finansijskim propisima ometaju vlasnici da koriste sopstveni finansijski kapital, što već godinama traje u svetu. Na Zapadu se dugo godina fiskalnim i parafiskalnim merama (porezima i taksama) opterećuje poslovanje sopstvenim novcem. Poslovanje pozajmljenim novcem se rasterećuje. Sada je jasno da se to radilo kako bi vlasnici novca postali manje konkurentni na tržištu od onih koji posluju tuđim novcem.

Slično je bilo i u Srbiji, ne toliko usled fiskalnih propisa, koliko radi opšteg trenda „leveridža“, bez čijeg prihvatanja je trgovac zaostajao za kolegama u ostvarenju tempa rasta profitne stope. Vremenom je, ulazeći u novi obrtni ciklus, svaki trgovac morao da pozajmi još više kapitala kako bi održao konkurentnost, pošto su krediti postajali sve dostupniji. Efekat globalne finansijske krize čiji novi talas je počeo krejem jeseni prošle godine[19], učinio je da i u Srbiji (do tad potpuno zavisne od priliva stranih zajmova), nestane strani kapital koji daje nove zajmove trgovcima. Otud ni srpski preprodavci nisu mogli doći do kredita, iz kojih bi vratili dugove, pre nego što prodajom robe zarade novac za novi ciklus prodaje. Trenutno se zatvaraju trgovinske firme. Dovoljno je u Beogradu proći Terazijama ili Knez Mihajlovom ulicom, pa da se vide brojne ispražnjene radnje. Pada i stopa naplativosti poreza i naplativost ostalih potraživanja iz kojih Vlada prihoduje dobit. Uz to, ona nema ni sama od koga da uzme nove kredite, pa nema od čega da plaća zaposlene.

„Subjektivne slabosti“ pretvorene u „objektivne okolnosti“

Vlada Srbije se obratila MMF-u još krajem prošle godine radi novog kredita, pošto je bilo jasno da neće moći svojim poveriocima da vraća kamate tokom 2009. godine po planiranom tempu. To su u Vladi nazvali „reprogramiranje kredita“, „da se Vlasi ne dosete“. U stvari, Srbiji u perspektivi zaista preti bankrot zbog ogromnog spoljnotrgovinskog deficita[20] i prispelih dugova stranim kreditorima, koji su takođe počeli da se pokrivaju iz deviznih rezervi[21].

Baš kao SFRJ posle Titove smrti, i privreda Srbije je dovedena u stanje hronične zavisnosti od priliva nezarađenog stranog novca, bez kojih kredite ne može da vrati, pa Vlada mora da moli strane poverioce za odlaganje svojih obaveza i da podiže nove zajmove da iz njih plaća prispele kamate, u nadi da će se desiti čudo.

Srpska javnost je obaveštena kako njena Vlada od MMF-a krajem 2008. godine, traži novi zajam, jer ni 500 miliona evra zajma više nije dovoljno. MMF je obećavao nešto više od dve milijarde €, ali je izgledalo da odugovlači. Istini za volju, ni MMF nije bog zna kako kredibilna ustanova u svetu, pa nije ni raspolagao značajnom svotom novca. U martu je Srbiji od MMF-a trebalo milijardu i po ili dve milijarde evra[22]. U tom pogledu je velika obećanja dala Evropska Banka za obnovu i razvoj[23], ali do sada Srbija nije dobila dovoljno.

Čitava Istočna Evropa[24], zemlje Sredozemlja, pribaltičke zemlje i pojedine „stare članice“ EU još brže srljaju u bankrot. Jesenas je MMF pozajmio još 20 milijardi[25] evra mađarskoj Vladi da država ne bankrotira (pričalo se da je to dato kako Mađari ne bi prodali MOL Rusima). Mađari, koji su još jesenas bili pred bankrotom[26],  duguju preko 200 milijardi evra, Poljaci[27] takođe oko 200, Rumuni znatno preko 100 milijardi, Bugari preko 40. Sve je ovo, međutim, nominalno niska svota u odnosu na one dugove koji se trenutno gomilaju, Irskoj, Islandu[28], mediteranskim zemljama EU[29] i (prvi put u modernoj istoriji) Velikoj Britaniji[30]. Nemačka je dužna čak 1000 milijardi, ali taj dug ne krije, pošto je njena privreda solventna. Nemački narod i pored ismevanja od strane „neoliberala“, ipak nije nikad odustao od dobrog običaja štednje.

Najzad, pre nekoliko nedelja su hitno morala da se skupe sredstva da se opet odloži krah američkog finansijskog sistema, zasnovanog na pokrićima koja su u vidu hartija od vrednosti izdale AIG, i slične ustanove. Već drugi put je skupljeno više od 700 milijardi $ u SAD, za „socijalizaciju dugova“ ogromnih insolventnih dužnika[31]. MMF u takvim uslovima[32] nije imao novca za Srbiju do nedavno. U tom smislu valja podsetiti da ima mišljenja stručnjaka kako se ne radi o „jednoj cikličnoj krizi“, nego o neuporedivo ozbiljnijem problemu: „Kriza sa kojom je svet suočen nije samo ciklična. Reč je o dubokoj krizi anglosaksonskog neoliberalnog modela koji je do juče fetišizirao ulogu tržišta i potcenjivao ulogu države. Propast modela se ne može sakriti, niti se od posledica može uteći besomučnim trošenjem i novim zaduživanjem. Na sceni je ne samo ekonomska kriza, već i kriza ideja i kriza etike“[33]. U ovakvim uslovima, naši finansijski stručnjaci bliski Vladi, računaju da bi po osnovu propisane metodologije MMF mogli dobiti čak 3 milijarde evra.

„Opasnost“ od ruskog kapitala

Bez obezbeđenih sredstava, MMF je pre par meseci praktično prekinuo pregovore sa Srbijom oko novih kredita. Izgledalo je da je nastupila apsolutna oseka Zapadnih kredita[34]. Rusi su u međuvremenu ušli u posed NIS-a kao novi vlasnici plativši Srbiji 400 miliona evra. U međuvremenu je prihod NIS-a, od ugovaranja prodaje do ulaska novog vlasnika u posed te firme, nizom štetnih poslova bitno smanjen.

OTP banka (preko koje su obećane investicije Evropske Banke za obnovu i razvoj, od oko dve milijarde evra u 2009. godini), ipak je zatvorila svoje poslovnice, a „evromilijarde“ se sve stidljivije pominju u domaćoj demagogiji[35]. Ipak, po obezbeđenju novca, delegacija MMF-a je hitno došla u Srbiju i nastavila pregovore koji su već bili u zastoju[36]. Objavljeno je kako će Srbija dobiti dve i po milijarde evra od MMF-a[37], iako je pre samo par dana izgledalo da nikakvog novog kredita sigurno neće biti do jeseni.

Ulazak investicionog novca na srpsko finansijsko tržište je velika opasnost po monopolističke interese špekulativnog kapitala u Srbiji, jer može u sred krize da srpsko finansijsko tržište učini likvidnim. Srbija je malo tržište, a Rusija je (za primer), proteklih godina nagomilala velike finansijske zalihe kojima se uspešno brani od efekata krize. Njena sredstva su raspoređena u razne namenske i druge fondove[38] (tzv. Kudrinovi jastuci). Jeftinim gorivom i ulaganjem nekoliko milijardi dolara u srpsku proizvodnju, Rusi bi, kao investitori mogli vrlo brzo da pokrenu srpsku privredu i poljoprivredu, i da a contram učine zapadni finansijski kapital u Srbiji nekonkurentnim. Možda bi u tržišnim uslovima mogli čak i da otkupe strane banke u Srbiji. O nečemu od svega ovoga je već bilo reči u srpskoj javnosti, i to s osvrtom da treba izbeći aranžman sa MMF-om[39]. Svestan ove „opasnosti“ po svoje interese u Srbiji, špekulativni kapital je morao srpskoj Vladi da obezbedi novi zajam i „reprogramiranje duga“. Na pregovorima je Srbiji nuđena šargarepa od četiri, pa čak i pet milijardi dolara[40]. To je više od tri milijarde novog zajma koje je očekivao Dinkić[41]. Ali, ostavimo po strani priče o obećanim dolarskim šargarepama kao neozbiljne, iako one silno zaokupljaju pažnju domaćih ekonomista koji prate medije. Naravno, Rusi nesumnjivo prate sve što se dešava i vrlo su svesni smisla „društvenog dogovora“ kojeg hoće svetski špekulativni kapital da postigne preko MMF-a sa Vladom Srbije[42].

„Društveni dogovor“ sa MMF-om i „samoupravni sporazum“ sa stranim bankama

O obavezama Srbije u vezi novog aranžmana se na početku pregovora saznalo malo više nego ništa[43]. Već tada se razmatrala primena jedne vrste solidarnog poreza[44]. Sinhronizovano, na početku pregovora s MMF-om, delegacija Srbije, predvođena guvernerom Jelašićem otišla je u Beč i tamo je hitno dogovoreno „reprogramiranje dugova“ sa klubovima poverilaca[45]. „Na sastanku u Beču sa guvernerom Narodne banke Srbije Radovanom Jelašićem bili su predstavnici banaka Inteza Sanpaolo, Rajfajzen internešenal, Hipo Alpe-Adrija, Eurobank EFG, Nacionalne banke Grčke, Unikredit, Sosijete ženeral , Alfa, Folksbanke i Pireus banke“[46]. Dakle, na osnovu ovog izveštaja, jasno je ko su trenutno stvarni gospodari finansijske situacije u Srbiji.

Hitnost s kojom su MMF i strani finansijeri postigli „društveni dogovor“ sa Vladom Srbije o novom zajmu, takođe posredno ukazuje kako prozapadnoj vlasti u Srbiji brzo da se izađe u susret, pošto je u srpskom prostoru prisutan moćan konkurent[47]. Njemu špekulativni finansijski kapital ne može da se suprotstavi na liberalnom tržištu, pa se grčevito bori da zadrži monopol u srpskim finansijama bar do kraja ove godine.

Od obaveza Srbije iz aranžmana Srbije sa MMF-om je javnosti najpre saopšteno kako Srbija mora da smanji javnu potrošnju do jeseni u visini oko sto miliona evra. Nije izričito rečeno, ali ova cifra verovatno odgovara podmirenju iznosa onih javnih kreditnih obaveza koje Srbiji nisu mogle da budu odložene.

Vlada Srbije je gubila vreme iznoseći razne zamisli o načinima kako da smanji javnu potrošnju, pošto MMF traži da Srbija prepolovi svoj budžetski deficit, koji je trenutno skoro dve milijarde, i to radi otplate budućih kredita, tokom 2010 godine[48]. Međutim, jedini mogući načini su smanjenje plata[49] i otpuštanja, pre svega prezaposlene opštinske administracije.

Povećanje poreza bi izazvalo dodatni pad proizvodnje, opteretivši one koji već imaju problema sa  podmirenjem finansijskih obaveza (a imaju ih svi). Njegovo povećanje bi, dakle, pre snizilo nego povećalo javni prihod. U ekonomiji se zna da poreska stopa od 20% daje sličan efekat kao i poreska stopa od 80%, pošto povećanje poreza izaziva prebacivanje poslovanja u ilegalu, odakle se uspešnije izbegavaju javni nameti. Srbiji su još 2008. godine opale doznake iz inostranstva[50], pošto je je kriza na Zapadu[51] počela ranije nego u Srbiji. A pre par dana je Predsednik Srbije javno rekao da je u Srbiji puno „fiktivno zaposlenih“ u administraciji[52]. Jasno je da je sada za vlast najbezbolnija efikasna mera za kratkotrajni spas od bankrota otpuštanje zaposlenih u javnom sektoru. To je trebao da nam kaže premijer, a ne šef države koji nema ovlašćenja u tom pogledu.

Evropska Banka za obnovu i razvoj i pored svega se ne oglašava o svojim obećanjima, niti vrši bitne transfere novca prema Srbiji. Ipak, i EU je obećala skoro 130 miliona bespovratne finansijske pomoći Srbiji[53]. Prethodno pomenuti problemi pada proizvodnje velikog broja članica EU teško ostavljaju prostora da se finansijski kapital EU ulaže i u srpski bunar bez dna.

Sadašnje srpske vlasti će, uprkos uzaludnosti te mere, dosledno nastaviti politiku održavanja nerealno visokog dinara. To, u prevodu, znači da će pozajmljeni novac i devizne rezerve i dalje trošiti na pokrivanje inflacije dinara, što dalje znači da će produžiti finansiranje kreditnih obaveza domaćih subjekata prema stranom špekulativnom kapitalu. Na probleme  finansijskih mera Vlade u vezi pregovora sa MMF-om je upozorio profesor Miroljub Labus[54]. Tom prilikom je  rekao da  „ ...ove pare (zajam od MMF)ne ulaze u budžet i neće biti potrošene osim za devizne rezerve“. Na ovo je drugi učesnik u emisiji (Božidar Đelić) dodao: „Ovo je kao kad imate dozvoljen minus“. Labus je bio opravdano kritički nastrojen i skeptičan prema mogućnostima Vlade Srbije: „protekle dve godine se vodila takva politika da je Vlada više trošila nego što se zarađivalo“. Izneo je jednu veoma neprijatnu prognozu zasnovanu na „suvoći“ domaćeg kreditnog tržišta: „mene brine 15 milijardi evra duga, ja ne verujem da će Vlada uspeti da dođe do tih sredstava. U prošloj godini je Vlada pokušala da dođe do toga na našem tržištu i nije dobila ništa“. Đelić je podsetio da su ukupne obaveze znatno veće: „naš privredni sektor mora da refinansira 5 milijardi duga“. Labus je bio izričit da „državne garancije (za privatne dugove) apsolutno ne smeju da se daju“, upozorio je da ne veruje kako „...će Srbija u narednih 10 – 15 godina imati priliku da otpisuje dug“, dodavši: „Ako poljoprivreda bude dobra, imaćemo prostora da neutrališemo pad industrijske proizvodnje“. Međutim, znamo da primena SSP znači odustajanje od protekcionističkih mera, a karteli konditora i proizvođača i onako pritiskaju domaću poljoprivredu ,za koju je država pre krize davala tek simblične subvencije proizvođačima.

Pred dolazak delegacije MMF, Labus je bio još precizniji, određujući trajnost efekta novog zaduživanja na kurs dinara: „Država može veštački da drži kurs godinu dana i da potroši rezerve i posle toga objavi bankrotstvo. Ne može kurs veštački da se stabilizuje. Možemo godinu dana da se zadužujemo, ali sa jasnim planom kako ćemo posle toga da vraćamo dugove“[55].

Uz sve to, umesto da znamo što više o pregovorima sa MMF-om, predstavlja nam se da Srbija treba da bude srećna ako u ovoj godini zahvaljujući aranžmanu sa MMF-om izgubi samo 2.2. milijarde evra deviznih rezervi[56].

Mislili da će ih primiti u EU, a ono tamo SEV

Dinkić je bio direktniji govoreći o „socijalizaciji dugova“, iznevši kako će to Vlada rešiti uredbom. „Vlada Srbije u četvrtak će doneti uredbu koja će omogućiti privatizovanim preduzećima da reprogramiraju dugove prema državi pretvaranjem tih dugovanja u državni kapital“[57]. Srbi doduše umeju uredbom da odluče o izručenju svog bivšeg Predsednika stranom sudu, ali neće moći uredbom da odluče kako će dugovi biti vraćeni.

Znači li to da je Srbija uzela novi zajam čiji će ishod biti da počnemo pretvaranje deviznih rezervi u dug? Labusova izjava s početka pomenute emisije „Oko“ posredno govori u prilog ovakvom zaključku.

Novim aranžmanom sa MMF-om i „reprogramiranjem dugova“ se javnosti skreće pažnja sa pitanja hroničnog srpskog spoljnotrgovinskog deficita[58]. Godinama je Srbija jedna od dve evropske države bez završnog računa[59], o čemu povremeno javnost obaveštava uglavnom Borka Vučić. Država Srbija sad treba da postane opšti žirant za sve dugove i obavezuje se da svoju ušteđevinu umesto u razvoj proizvodnje troši na vraćanje dugova države i njenih građana. Iako država sigurno, po Labusovoj preporuci, neće dati garancije za privatne dugove, ona će politikom visokog kursa dinara prema evru biti faktički žirant za to, kao što je bila i od početka efekata krize, jer je dopustila topljenje naših rezervi u korist stranog špekulativnog kapitala u Srbiji.

 „Genijalno“ izdavanje državnih obveznica, bez obzira kako se one zvale (Evroobveznice, trezorski zapisi), vrši se sa nerealnim, visokim stopama koje NBS neće biti u stanju da vrati[60], iako je pogubnost tih mera već dobro poznata[61]. Čini se kao da je špekulativni kapital i Srbiji svestan da će svoj uticaj na vlast u Srbiji izgubiti, pa koristi preostalo vreme da uništi njenu privredu i poljoprivredu, a njene finansijske rezerve preobrazi u dug. Sve to je u skladu sa dvodecenijskom politikom koju je sprovodio MMF u Istočnoj Evropi. Nju će, upropašćenu i bankrotiranu napustiti, kao praznu ljusku jajeta. Ove države će, prezadužene na razvalinama istočnog limesa evroutopije, postati briga nekog novog investitora, koji će morati da sprovede vrlo nepopularne mere sanacije dugova lakomih istočnoevropskih političara.

Od početka osamdesetih godina je Istočna Evropa „Eldorado“ za špekulativni kapital Zapada[62]. Nije li Vaclav Klaus (jedan od retkih časnih izuzetaka među političarima iz EU koji je priznanje nezavisnog Kosova nazvao „sramotom“) svojevremeno rekao da MMF i Svetsku banku treba ukinuti[63]? Misli li neko ko je na vlasti u Srbiji danas o tome?

Zapadni promoteri finansijskog kraha Srbije, vlasnici špekulativnog kapitala su se konačno istrčali „otvorivši karte“ svoje „metodologije“, programa i ciljeva posle prodaje NIS-a[64], gnevni, jer su postali svesni skorog gubitka do juče neograničene moći.