Данашња криза означава крај економског развоја подстицаног само помоћу кредита. Ипак, развезивање чвора у који је сувише слаби финансијски сектор уплео економију захтева време. Несумњиво, и даље не постоји консензус о томе шта је потребно учинити.

Социјални немири на Исланду могли би да буду весник онога што ће се дешавати у Европи, а нарочито у Средњој Европи и на Балкану, када последице кризе буду прешле из банака у бакалнице. Пад исландске круне је веома поучан.

Свет тоне у тешку глобалну економску стагнацију, вероватно најтежу за последњих четврт века какву свет можда није видео од Велике депресије. Ова криза је „дело Америке“ на више начина.

У западној штампи се могу прочитати презриве констатације како су Американци давали кредите несолвентним појединцима, а Европљани несолвентним државама. Како се у Србији и у окружењу припрема дочек Нове кризне 2009. године. Неће ваљда нас.

Источна Европа је данас талац задужених грађана и банкарског система који по опробаном рецепту моралног хазарда себи присваја профит, а на државу преваљује све консеквенце својих лоших одлука.

Зашто је битна ова бламажа Светске банке? Зато што је ово последње поглавље у тужној причи о “економском стручњаку” која је основа политике Запада према сиромашним земљама од краја Другог светског рата.

Није пријатно када се Међународни монетарни фонд умеша у домаће послове. Али, овог пута је, верујем, подршка посебно добродошла, јер олују која се назире иза западних граница није добро дочекати без маневарске резерве.

Руски потрошачи и ових дана плаћају 1000 кубика природног гаса око 100 долара, а нама су послали рачун са ценом од око 500 долара за исту количину, што представља поскупљење у односу на прошлу годину од преко 100 одсто.

Повећане камате за кредите у еврима, па и за субвенционисане, а зајмови индексирани у „швајцарцима” укинути.