Много је тога спорног у овом ставу Министарства за економију и регионални развој. Прво, како се може очекивати од радника којима нису исплаћиване плате да сносе терет економске кризе? Њима се мора, апсолутно мора, омогућити да наплате своја потраживања (у економском смислу, правно је то недвосмислено).

Из године у годину дошло се до тога да нема више одакле да се обнови производња. И шта још да уради сељак са 10–20 хектара земље? Ако је и добио кредите за механизацију, свака нова рата кредита је сигурно већа, при чему је цена млека, пшенице, кукуруза, соје, сунцокрета мања него када је он узео кредит.

Случај „нестали бубрег“ парадигма је српског здравства – пацијент све плаћа, заузврат, од њега се очекује да ћути, ништа не пита, трпи, арчи своје време у недоглед, а ако нешто пође како не треба, да прихвати сву одговорност на своја плећа!

Ни погоршање тржишне конјунктуре, ни криза ликвидности, неће укинути инвестиције у нове цевоводне пројекте. Могуће је тек да ће се одгодити рокови њихове реализације – једних на кратко време, других на нешто дуже, а трећих на неодређено.

Српска научна економска мисао нема концепт за ублажавање ефеката глобалне економске кризе. Није извесно да ће Србија преживети транзицијску и противкризну терапију експертских влада, а не види се ни алтернатива која би могла пружити наду у успешнији отпор надолазећој катаклизми.

За 2009. предсказујем тотални колапс привреде - видећемо пропаст трговинског сектора на мало, затим пропаст комерцијалних некретнина... Доживећемо највећу депресију икада, много тежу од оне 1930-их година.

У организацији Српске либералне странке, Напредног клуба и Нове српске политичке мисли, одржана је трибина посвећена светској економској кризи и димензијама њене претње по привреду Србије.