Поруке на растанку Патрика Муна - САД не одустају од укидања РС

(Пресс РС)

Треба обавезно прочитати опроштајно обраћање амбасадора САД Патрика Муна грађанима БиХ, пренесено у "Ослобођењу", "Независним", "Политици", од 26. јуна.

- Већ предуго, иза затворених врата, далеко од очију јавности, мала група појединаца доноси одлуке од виталног значаја, а њима као сервис служе људи које сте изабрали - каже Мун. Слажем се да постоји таква мала група појединаца, али сам при томе увек мислио на оно сарајевско друштванце дипломата великих сила акредитованих у БиХ које се састаје сваког понедељка. Они заиста доносе виталне одлуке иза затворених врата и далеко од очију јавности, али нису неко тајно друштво, него "Савет за имплементацију мировног споразума за БиХ", који званично усмерава рад међународног протектора, који је, наоружан бонским овлаштењима, изнад свих демократски изабраних политичара у БиХ. На челу је високи представник УН, али, наравно, пресудно утиче амбасадор једине суперсиле. Мунов опроштајни говор, међутим, није деловао нимало самокритички и зато нас оставља у недомици на кога је мислио.

Сетих се да сам још као студент читао код Рајта Милса и других америчких аутора да њиховом земљом влада неколико стотина припадника најбогатијих породица чији оснивачи су први милион стекли неком пословном махинацијом, берзанском спекулацијом или пореском утајом. Они, наводно, одређују она два кандидата за председника САД, између којих ће народ слободно изабрати једног, па онда иза "затворених врата и далеко од очију јавности доносе одлуке од виталног значаја, а изабрани им служи као сервис". А откако је суперсила преузела глобално вођство и утицај америчког крупног бизниса на политику се планетарно проширио, па је данас, на пример, свима познато да председник Буш млађи није наредио инвазију Ирака због Садамовог непостојећег биолошког оружја ни зарад ширења људских права и демократије, него у интересу моћног нафташког лобија. Не верујем да је Мун током три године боравка у Сарајеву могао открити да је у слабашном бх. транзиционом капитализму већ израсла финансијска олигархија која иза сцене диригује политичарима, а ако и постоји, она је пре међународна него домаћа. Још мање верујем да би Мун икад постао амбасадор да је такву појаву критиковао код своје куће.

- Не постоји бошњачка пореска политика или хрватски начин отварања радних места или српски начин развоја пољопривреде. Током три године увек сам изнова виђао неуспех политичких лидера да заједничким радом осмисле заједничку будућност јер су испред интереса БиХ истицали своје уске интересе - рекао је такође амабасадор САД у свом опроштајном слову. У праву је Мун да не постоје национални рецепти за запошљавање, убирање пореза и развој пољопривреде, али тешко да би могао да објасни зашто би било боље да се те значајне активности унапређују унутар јединствене БиХ, уместо у два или три ентитета. Шта би грађани БиХ добили тиме да се незапосленост, мале плате, корупција и други социјални проблеми који су присутни у оба ентитета саберу у јединственој БиХ? Да ли би збир проблема био мањи? Ако је одговор да би се "проблеми заједничким снагама ефикасније решавали", поставља се питање зашто исти приступ САД нису имале приликом одвајања Црне Горе и Косова од Србије, него су то охрабривале? Екс-Ју републике не желе да се врате под заједнички државни кров, баш као ни Чешка и Словачка или бивше совјетске републике, па зашто би то требало да жели Српска? Зашто би Срби и Хрвати требало заједно са Бошњацима да "осмисле своју заједничку будућност у јединственој БиХ", ако би је радије осмишљавали у ужим оквирима РС и "ХБ"?

- Запањујуће је да политички лидери у БиХ, у време глобализације и рушења граница, промовишу национализам - још је рекао амбасадор Мун, а за мене је опет запањујуће како његова екселенција има једне стандарде за своју земљу, а друге за сав остали свет, укључујући и БиХ. Политичари Сједињених Држава често без устезања говоре о америчкој изузетности, о америчком глобалном вођству, о америчкој безбедности, о америчким националним интересима широм планете. Своје државне границе су заштитили невиђеном контролом и за своје грађане свугде у свету траже изузетан статус. За политичке лидере у БиХ, међутим, важе нека друга правила: треба да се кану и национализма и патриотизма, као анахронизама у ери глобализације и рушења граница. Ерго, да би Американци афирмисали свој национални идентитет и ширили границе свога глобалног утицаја, потребно је да се остали одрекну права на исте вредности.

- Грађани који су изашли на демонстрације не желе било кога држати за таоце или претити парламентарцима или владиним званичницима, већ се окупљају да на миран и одговоран начин траже своја права - коментарише Мун недавне сарајевске протесте поводом ЈМБГ-а. На страну то што прећуткује да су демонстрације избиле када је проблем "беба" у РС био већ увелико решен, а Савет министара исто решење био проширио и на ФБиХ те да је повод, заправо, било то што проблем није решен на нивоу БиХ, него на нивоу ентитета. Остаје нејасно ко је то онда блокирао капију Скупштине ако то нису били управо грађни окупљени испред зграде и нису ли они у борби за своја права такође угрозили права посланика РС и иностраних држављања, који су после завршеног посла хтели да оду кући. Да ли су то били српски, хрватски или можда бошњачки полицајци у цивилу?

А онда је Мун рекао и оно главно: "Овдашњи политичари су увек декларативно истицали своју опредељеност за будућност БиХ у ЕУ и НАТО-у, али њихове активности нити су биле нити јесу у складу с тим." Што се тиче ЕУ, такво опредељење је заиста постојало код политичара и у РС и у ФБиХ. Али, пошто је ЕУ у међувремену упала у финансијску и институционалну кризу те показала строго лице најјачих чланица (Немачка) према оним најслабијим (Грчка, Бугарска), природно да је опало одушевљење за прикључење, које се за БиХ измакло у перспективу од четврт века. Ни перипетије кроз које пролази Србија са "одређивањем датума" не делују нимало охрабрујуће. Мунова поента ипак није ЕУ, него НАТО, јер је под директном америчком командом. Политичари РС су за то да се БиХ демилитаризује, што се увек и свугде сматрало великом уштедом за мале земље које веће суседе нити могу напасти нити се од њих одбранити. Плус, није реално да би Срби и Хрвати бранили БиХ од својих матица, а није нереално да би се опет дохватили међусобно. Одговор НАТО-а гласи да нам је војска ипак неопходна да би помагала ватрогасцима, Хитној помоћи у изградњи насипа и при брању репе у БиХ, а, наравно, не зато да би била мобилисана у операцијама у Авганистану, Ираку, итд. Постоји, истина, неписано правило да је чланство у НАТО-у услов за улазак у ЕУ, али о томе да ли БиХ хоће или неће и у ЕУ и у НАТО треба ваљда ипак да одлуче политички представници народа у БиХ, а не неко други.

И на крају оно најважније што је поручио амбасадор Мун: "БиХ су потребне политичке реформе, првенствено реформа дејтонског устава." Дакле, САД нису одустале од укидања Српске или бар од даље редукције њених надлежности. Нека нам је бог на помоћи!