Zato već vidim razočaranje u Sarajevu kada još jednom i od Vučića čuju, a i šta bi drugo, da "Beograd podržava Dejtonski sporazum i da će poštovati svaki ravnopravan dogovor entiteta i naroda u BiH". A "kao biber po pilavu" doći će vest da, ako im neposredno ne preti "Krim u BiH", primer Ukrajine stabilizuje dejtonski status Srpske u BiH.

Očigledno je da je radikalna promena političkog sistema urgentna, ali se ona odlaže već gotovo deset godina, jer bi njeno sprovođenje dovelo do razbijanja partijskih monopola, uspostavljene vladavine partitokratije i formiranih ekonomsko-političkih centara moći.

U istoriji crkvene i državne diplomatije teško je naći primer koji se može uporediti sa doslednom i dugogodišnjom diplomatijom Save Nemanjića, na njegovom putu od monaha do arhiepiskopa, koja je dovela do samostalne SPC i do slobodnog srpskog kraljevstva.

Veliki je raskorak između zdravorazumskih pogleda na politička rešenja (da za sad izostavimo ekonomska) naroda koji mora da trpi, i pogleda njegove elite koja mu sudbinu određuje. Naravno da je najveći izazov rešavanje kosovskog političkog čvora.

U slučaju Srebrenice, „ipak nije onako kako se tvrdi“. A „naše pravo da znamo“ je kako je tačno bilo. I to je jedino ono na šta predsednik Srbije i Skupština Srbije u nekoj svojoj rezoluciji imaju pravo – i obavezu – da pozovu. Na utvrđivanje prave istine o Srebrenici.

Đinđić se u pogledu podele uglavnom oslanjao na predloge Dobrice Ćosića, koji tvrdi da se Đinđić sa njim, oko toga, u potpunosti slagao. Đinđić ga je obaveštavao i o pismima koja je poslao međunarodnim zvaničnicima apelujući da se pristupi pravičnom rešavanju pitanja Kosova.

Da li stvarna činjenička pozadina događaja u Srebrenici u julu 1995. ikome daje za pravo da u ime srpske države prihvata odgovornost za jedan gnusni zločin? Ne, jer pre svega diskutibilni su dimenzije i pravna kvalifikacija tog zločina.

Republika Srpska je spremna ustati u zaštitu i povrat svojih, nasilno oduzetih, prava izvornog (slova) Dejtona na miran i dostojanstven način, preko svojih legalnih institucija, posebno Narodne skupštine o čemu postoji nacionalni konsenzus svih relevantnih političkih partija.

Hoće li ostati teško biti Srbin i u 21. veku? Hoće, isto koliko i u prethodnim vekovima! Ali, koliko je teško, još više je veličanstveno i praktično, jer je u Srpstvu sadržana sva naša istorijska veličina i način opstanka. Uzvišena lepota naše istorije, već i konkretna praktična dimenzija organizacije društvenog života.

Nije baš uobičajeno da se u, takoreći, zvaničnim srpskim državnim novinama napada poglavar srpske pravoslavne crkve. A kada se to dogodi baš na Božić, odnosno Badnje veče, onda je reč o pravom i besprimernom skandalu, kakav se nije dešavao čak ni u vreme okupacije.