Између мајке и матице

(Прес, 6. 5. 2014)

Увијек изненади колико су велике силе, када дођу у сукоб на стратешким тачкама у свијету, заинтересоване за подршку малих ма колико војно, политички и економски маргиналних земаља. Пажљиво мотре ко је за њих, а ко за супротну страну, и по томе их оцјењују као пријатељске или обратно и узвраћају. Још чудније је да се то односи и на БиХ, која не може ни сама са собом да изађе на крај, а камоли да утиче на глобалне политичке токове. А нови поводи се сваки час јављају у Ирану, Грузији, Египту, Сирији, на Криму ... 

БиХ наизглед води досљедну спољну политику неутралности и не изјашњава се ни у једном међународном спору, али сви знају да се не ради о некој мудрој дипломатској стратегији избјегавања непријатних изјашњавања. Изнутра дубоко подијељена, и према споља о свему има два, и то у правилу супротна става. И због недостатка консензуса у Предсједништву БиХ, које је надлежно за спољне послове, остаје без става.

ФБиХ обично слиједи политику САД и исламских земаља, а Изетбеговић и Комшић се нађу у недоумици само када се Арапи дрзну да не послушају Американце. РС пак обично слиједи политику Русије и ЕУ, али када дође до неслагања Москве и Брисела, као сада поводом Украјине, у Бањалуци нема недоумица.

Да се такав став високо вреднује, недвосмислено показује интервју руског амбасадора Боцван-Харченка за београдску Политику. “Тачно је да нема заједничког става на нивоу БиХ, али постоји став РС. Ми смо захвални РС, њеном руководству, првенствено председнику Милораду Додику који је показао велико интересовање и разумевање према кризи у Украјини, али и објективном ставу Русије. За БиХ је за нас најбоље да нема став јер значи да није против става Русије.”

Другим ријечима, приступ РС кризи у Украјини званична Русија двоструко цијени: директно, као став актуелног руководства и предсједника Додика, и индиректно, као њихов допринос да БиХ, што ће рећи њено Предсједништво, нема став, односно да није против.

А како друга страна реагује на то, можемо сазнати из истог интервјуа. “У Савету за провођење мира (ПИК) увек или скоро увек када се нешто деси или не деси, окривљује се РС и њена власт, а персонално Милорад Додик ... Увек су криви Бањалука и Додик. Његова реторика постала је, у негативном смислу, нешто најважније у БиХ.” – каже руски амбасадор     

Могући проблем за Српску поводом Украјине појављује се, међутим, и на другој обали Дрине. За разлику од недавне изјаве премијера Вучића да је “Србија опредељена за ЕУ, али не може против Русије”, став предсједника Додика би се могао формулисати “Српска је опредијељена за Русију, али је заинтересована да постане чланица ЕУ”. Разлика је у нијанси и звучи као игра ријечи, али и не мора тако да буде. 

Проблем свесрпске неједнако подијељене лојалности између Брисела и Москве донедавно није постојао јер Русија је подржавала европска опредјељења и Србије и Српске. Већ приликом “обојене револуције” у Кијеву и осамостаљења Крима, односи Москва - Брисел су се пореметили. И из Берлина у Београд је стигла порука да је природно да кандидати за ЕУ прате и њену спољну политику.

Вучићева изјава је, за сада, задовољила обје стране, прије свега зато што ни Њемачка није склона да прати САД у заоштравању са Русијом. Енергетска зависност европске привреде, њемачке трговачке везе и инвестиције, расположење јавног мњења биле су ономад у Вашингтону аргумент Меркелове пред четворочасовним притисцима Обаме.

Према свим процјенама, питање је  момента када ће Путин морати да заустави офанзиву нелегалне владе у Кијеву против руског и проруског становништва у пограничном дијелу Украјине. Али, тиме ће се ЕУ приближити САД у покушају изолације Русије све док не прихвате федерализацију Украјине као једино реално рјешење.

“Влада Србије ће се наћи између две ватре и мораће да бира. Мислим да Русија неће вршити јак притисак на Београд, али ЕУ и НАТО хоће. Не бих волео да се српска власт сврста у савез против својих традиционалних пријатеља” – каже генерал Решетњиков из Института за стратешка истраживања у Москви, у интервјуу за недељни двоброј београдског Данаса.

И додаје: “Када Русија изађе као побједник из ове кризе, и на Балкану ће бити могуће неке промене и озбиљна решења.”  Истина, у међувремену се премијер Србије спрема у Сарајево да покуша да, према стандардима ЕУ, нормализује односе са сусједима, а то практично значи са Бошњацима, који не одустају од “цјеловите и јединствене” БиХ.

Нису им попустили Милошевић, Ђинђић, Тадић, Николић и Дачић, па ваљда неће ни Вучић, иако Босић, својим изјавама у Сарајеву, као да изнутра припрема терен за тако нешто. Да ли се може десити да се Српска нађе пред болним избором између “матице” (Србије) и “мајке” (Русије)? У сваком случају, актуелна власт Српске биће за Српску.