Skupština predlaže izvršnim vlastima Republike Srbije da pozovu vlasti „Kosova“ da putem direktnih pregovora sporazumno funkcionalno razgraniče srpski narod i ostale građane Republike Srbije od albanske nacionalne manjine.

Pokrenuta je čitava medijska mašinerija: predstavnici vlasti i najveći mediji našli su se u udruženom poduhvatu da pokažu da iza sveukupnog nasilja i svih desničarskih organizacija stoji SPC i mitropolit Amfilohije lično.

Što se tiče eventualne nove skupštinske rezolucije o Kosovu, nju je najavio predsednik Nikolić, ali to, zasad, deluje više kao njegova lična inicijativa i pokušaj da se vrati fokus javnosti, s obzirom na to da je poslednjih meseci prilično politički marginalizovan od strane vlade i novog premijera Aleksandra Vučića.

Stradanje Srba u NDH, a pogotovo u Jasenovcu, iz više razloga je jedinstveno u istoriji, čak i kada je reč o strašnom 20. veku. To stradanje se za Srbe izdvaja kao naročiti događaj, baš kao što su holokaust i Aušvic naročiti i jedinstveni događaji za Jevreje.

Kampanja opozicije fokusirana je isključivo na kompromitovanje prvog čoveka aktuelne vlasti. Računalo se, verovatno, da su niži nivoi vladajuće koalicije već poraženi na lokalnim izborima pre dve godine i da je preostalo još samo da se udari po vrhu.

Na sednici Programskog saveta RTS 24. marta, Dragoljub Mićunović, čovek kome nije potrebno nikakvo predstavljanje, izlaže seriju ezoteričnih „zamerki“ na emisiju „Atlantis“. Ako je povodom njegovih prigovora bilo diskusije, to još uvek nismo u položaju da potvrdimo zato što zapisnik sednice nije dostupan niti je do sada objavljen.

Naknadna pamet ovde ne pomaže. Rečeno je što je rečeno. Nije, nažalost, rečeno prvi put u izjavama vladike Artemija. Biću radostan, a Bogu i njemu blagodaran ako bude poslednji put jer je zaista bolno, nekorektno, neistinito.

Osnovni ekonomski problem srpskog društva leži u katastrofalnom stanju srpske privrede koja je potpuno razorena pljačkaškom privatizacijom i uništavanjem domaćih preduzeća i domaćih finansijskih institucija.

Ni "druga" Srbija nije oduvijek bila lišena religijskih zanosa; u stilu Sent-Egziperija bi se moglo reći da su "svi drugosrbijanci nekada bili nacionalisti i vjernici, samo ih se mali broj danas toga sjeća". Biće da su ova "rana interesovanja" bila plod čistog političkog pragmatizma.