Povratnici u Osojanu bukvalno su mesecima  živeli u kavezu. Dobijanje dozvole za njihov obilazak bilo je pravo umeće, a toliko godina posle oni kažu da se i dalje osećaju kao ekperiment. Njihov povratak, nažalost, nije doneo bolji i mirniji život Srbima u Metohiji.

Najbolja analogija bilo bi da zamislimo nekoga ko se sprema da napiše istoriju jevrejskog naroda, pa se obraća ministarstvu propagande dr Gebelsa za „istorijski kontekst i činjeničko stanje“.

Ako se zna da se na Kosovu i Metohiji za zločine nad Srbima ne odgovara naravno da će pucati na nas. Ako se na severu pokrajine međunarodna zajednica, na papiru statusno neutralna, direktno stavlja na stranu takozvane kosovske države, naravno da će vas ohrabriti na svaki zločin.

SPC ne moramo poštovati, možemo je osuđivati, čak i nipodaštavati, dokle u tome zadržavamo meru ukusa i dostojanstva. Ali kada Crkvu proglasimo za veće zlo od narkomanije, mi imamo zaista krupan problem. A upravo to čine sve one novine i TV stanice koje ne ulaze u raspravu koliko je droga prisutna u školama.

Mi smo bili isti oni Srbi iz 1999, 2000, 2001, 2002, 2003,... kojima je sada ostavljeno da sami odluče da li će plaćati račune za utrošenu električnu energiju. Nedeljama smo bili u mraku, trpeli i čekali da neko na višem nivou preuzme stvar u svoje ruke.

Pogledajmo samo reakcije na proces protiv Radovana Karadžića koji se danas ponovo nastavlja. Višemesečno odlaganje i desetine hiljada evra koje je kao dodatnu pomoć uspeo da dobije taj bosansko-srpski optuženik, izaziva nerazumevanje kod mnogih.

Ali, nostalgija za prohujalim „zlatnim vaktom“, kada su muslimani vladali Bosnom, premostila je vijekove i preživjela pod paslajisanim beretkama koje su zamjenjivale nepodobne fesove i ahmedije. „Pusto Tursko“ se vratilo ne samo u Tajipov Istanbul nego i u Alijino Sarajevo.

Jasno je da se ne može očekivati ništa dobro od vlade koja je svojevremeno proglašavala svetsku ekonomsku krizu za razvojnu šansu Srbije, a sada istu koristi kao izgovor za sve svoje promašaje. Kao i sve dosadašnje, ona prodaje bajku o raju na zamlji, kada Srbija bude primljena u EU članstvo.

U Crkvi mnogi smatraju da će presudnu ulogu imati odnos mitropolita Amfilohija i vladike bačkog Irineja (Bulovića), koji je dosad konce uglavnom povlačio iz senke.

Valjda smo dovoljno iskusan narod da možemo sagledati da tamo gde nema institucija države Srbije, nema više ni srpskog naroda. Ko može da živi u zabludi da će Srbi tražiti  pomoć od šiptarskih lekara, ili da će dozvoliti deci da uče o junaštvu Adema Jašarija.