У сусрет изборима у Српској

Иако предизборна кампања званично још није почела, кампањско загревање увелико траје, а све што се кандидовало за изборе у Републици Српској дало се у обилазак земље уздуж и попреко. Кандидати за „најјаче“ функције посећују и мале и велике скупове, а нарочито традиционалне манифестације(попут „Невесињске олимпијаде“), при чему су неки од народних зборова „душу дали“ чак и за разапињање страначких шатри (попут СНСД-ове и СДС-ове код манастира Моштаница на „Вечери ојкача“ у Козарској Дубици). Тога ће тек бити кад кампања и званично почне, једино што ће мањкати истраживања јавног мњења, којих, ко зна зашто, једино у БиХ има далеко мање него у било којој другој европској земљи. Заправо, свака политичка партија која иоле држи до себе, за сопствене потребе уради 2-3 предизборна истраживања о томе како стоји међу бирачима, али их ретко објављује, пошто се њихове жеље слабо поклапају са резултатима које добијају, па то онда остане као нека њихова интимна горка тајна, од које ваљда треба да буду заштићени и „сигурни“ и „потенцијални“ бирачи, а поготово они „неодлучни“.

„Показатељи“ НДИ

С обзиром на то да је и сада тако, преостало је само да се поуздамо у не баш најпоузданија истраживања која традиционално пред сваке изборе обавља амерички НДИ. Последње у низу – дато медијима на малу кашичицу - каже да у Српској СНСД Милорада Додика ужива подршку од 44 одсто, а водећа опозициона странка СДС 30 одсто бирача. Даље, за Жељку Цвијановић као СНСД-ову кандидаткињу за српског члана Председништва БиХ гласало би 51 одсто бирача, док би за њеног противкандидата испред опозиције окупљене у “Савез за промене” Младена Иванића гласало 45 одсто. Према истом истраживању, Милорада Додика као кандидата за председника РС подупире 48 одсто бирача, док кандидат опозиције Огњен Тадић из СДС-а може да рачуна на 43 одсто гласова[1].

Претходно (опет на кашичицу) објављено истраживање НДИ говорило је, такође, о предности Додиковог СНСД-а над опозиционим странкама, док се о кандидатима није тако јасно говорило, јер још нису били сасвим познати, осим Додика. Но, баш у тој објављеној кашичици крије се нешто што отвара сумњу и у веродостојност осталих резултата до којих је дошао НДИ, а реч је о “податку” да би БиХ у ЕУ и НАТО-у радо видело 76 одсто испитаника у Српској[2]. Ако би се тај проценат могао некако и учинити разумљивим када је реч о ЕУ интеграцијама, потпуна је непознаница како су се испитаници у Српској баш у истом проценту определили и за чланство у НАТО-у, тим пре јер је ту “љубав” у свим досадашњим истраживањима исказивала највише петина испитаника. Но, одговор на то и друга питања из НДИ нећемо добити, као што ни оно мало података који су објављени нису у јавност стигли њиховом милости, већ заслугом других, је ли, неименованих страначких извора.     

Додик или Тадић, Цвијановићева или Иванић?

Е, сад, ако занемаримо ово НАТО и делимично ЕУ спиновање, а пођемо од тога да проценти предизборне подршке испитаника не одступају драстично од истраживања које наручују странке, могло би се рећи да је Додикова предност над Тадићем значајна, али да није недостижна као што је била пре четири године, када је Додик био на врхунцу моћи и популарности, а Тадић тек политичар који се борио за снажну позицију унутар СДС-а. Сада када се за другу кандидатуру не баш лако изборио унутар своје странке, Тадић се, изгледа, узда и у своје лично пријатељство са премијером Србије Александром Вучићем, које потиче још из заједничких радикалских година, док се Додик труди да са Вучићем јавно има што мање несагласја, односно да сваки свој сусрет с њим прикаже у јавности као плод сопственог државничког делања. Но, тешко да ће сва та сликања са Вучићем донети пресудне поене Додику или Тадићу у комуникацији за бирачима који су још неопредељени. Чини се да тај слој бирача - како оне слабо заинтересоване за излазак за изборе, тако и оне разочаране у Додика, а неповерљиве према опозицији – занимају, пре свега, конкретна решења која ће им понудити једни и други.

Слично важи и за други пар противкандидата, а поготово за странке у трци за посланичке мандате у Народној скупштини РС и Парламентарној скупштини БиХ. Када је реч о пару Цвијановић-Додик, ваља напоменути да су на обе стране имали тешкоћа приликом избора кандидата, а није искључено да ће те тешкоће можда однети и неке поене на које обе стране рачунају као на сигурне. Тако је ДНС Марка Павића, после не баш кратког и лаког убеђивања од стране Додика, одустао од захтева да СНСД подржи њиховог кандидата за српског члана Председништва БиХ: Додик је пристајао уз услов да то може бити само Павић, а овај то није хтео, нудећи друге кандидате, које, опет, Додик није хтео. Зато је сада велико питање да ли ће чланство и гласачи ДНС-а једнодушно подржати Цвијановићеву или ће део њих просто игнорисати избор свог вођства, с тим да је мала вероватноћа да ће већи број подршку дати Иванићу.  

С друге стране, Иванићеву кандидатуру покушала је и пред Централном изборном комисијом БиХ да оспори мала Српска напредна странка РС, и то као једна од чланица „Савеза за промене“, тражећи да СДС да свог кандидата уместо Иванића. Жалба СНС-оваца је одбијена, али чини се да је њиховим потенцијалним бирачима послата порука да не морају да гласају за Иванића. То јесте можда мали број гласова, али у неизвесној трци може представљати један од пресудних фактора који утичу на исход.

Чија ће бити Влада?

И ту се, за сада, завршава прича о заједничком деловању „Савеза за промене“, јер чланице те коалиције неће наступати заједно под истим именом на парламентарним изборима, већ у више колона. Водећа чланица СДС највероватније ће диктирати и будући начин заједничког деловања својих савезника у НС РС, дочим у Парламент БиХ тешко може „ускочити“ било ко поред СДС-а, СНСД-а и ДНС-а и, уз крајње напоре, неко са листе ПДП-НДП (Иванић-Чавић). Ови последњи су се баш зато и ујединили, како би прешли цензус где год је то могуће, односно имали што мање расутих гласова у шест изборних јединица за НС РС и три за Парламент БиХ. Слично је, са стране владајућих странака, учинио ДНС, узимајући под своје окриље по једну напредњачку и радикалску фракцију и све то представљајући као „блок центра“ између водећих листа: својих дугогодишњих коалиционих партнера СНСД-а и социјалиста, с једне стране, те СДС-а и листе ПДП-НДП, са друге стране.

На коју ће се страну нагнути „блок центра“ ако буде у ситуацији да - када се гласови саберу - буде тас на ваги између два супротстављена блока, зависиће понајпре од тога ко ће победити у трци Додик-Тадић. Чини се да ће се „блок центра“ опредељивати управо према победнику те трке: уколико се Тадићу овај пут посрећи, „блок центра“ ће се лако приближити СДС-у, а још лакше ће остати веран СНСД-у ако Додик поново однесе победу. У тој „игри“ ће, дакако, с обе стране пљуштати понуде „блоку центра“ о подели „плена“ на власти, али јачу понуду ће, свакако, моћи да изнесе онај ко добије „свог“ председника РС. А ако српски политичари буду љуто завађени и/или незајажљиви до те мере да Владу Српске нико не буде могао да формира без коалиције бошњачких странака под називом „Домовина“, онда ће постизборно мешање карата бити још интересантније, али и доста ризично: како за оног ко евентуално буде тражио њихову предизборну подршку за српског члана Председништва БиХ, тако и за оног ко се прихвати постизборних захтева „Домовине“.

Даље, не треба сметнути с ума ни да СДС покушава да појача своју подршку Тадићу међу потенцијалним бирачима и тиме што промовише свог вођу Младена Босића у „будућег премијера РС“, док Додик и СНСД тај потез покушавају да прикажу као изнуђен потез. Они настоје да оквалификују Босића као „политичку кукавицу која није смела да изађе на црту ни Додику, ни Цвијановићевој“, дочим из СДС-а ту оптужбу одбацују тврдњом да је Босић „спреман  да преузме место премијера као најодговорнију функцију у РС“. За овом следи и СДС-ова порука да ће Босић малтене постати овдашњи Вучић који ће „рашчистити са криминалом Додика и осталих“, док, упоредо с тим, пљуште СНСД-ове оптужбе да је СДС „пробосанска странка“ итд.

Може се очекивати да ће се тако нешто наставити и након избора у Парламентарној скупштини БиХ, где ће се два подједнако снажна, а љуто завађена српска политичка блока, међусобно жестоко оптуживати ако они други самостално крену у неку авантуру чији исход може бити фаталан за уставни положај Српске. Можда ће се управо у таквим међусобним опоменама/упозорењима на нивоу БиХ налазити кључ заштите тог положаја, уколико се већ не буде успоставио неки вид националног консензуса на низу питања из области ЕУ интеграција која буду доживљена као покушаји смањења дејтонских овлашћења РС.