И тако све бежећи од почетка стигосмо до самог краја: преко споразума Цветковић - Мачек, па споразума Тито – Субашић добисмо на крају још један историјски споразум: Дачић – Тачи. Уверавају нас да је тај задатак дужност ове генерације српских политичара и да га они не смеју препустити будућим поколењима.

До сада је у Меморијалном Центру у Поточарима сахрањено 2.000 сребреничких жртава а остатак до Изетбеговићеве цифре од 8.000 до данас није пронађен иако су мање-више читава Босна и Херцеговина „прекопане“.

Духовни смисао, ипак, не зависи само од порекла имена. Косово је, првенствено, место српског сведочења верности Богу (реч мученик и значи, оригинално, „сведок истине“). Тако да је његов данашњи смисао у ствари наталожен, временом, свим оним што за нас представља ова надисторијска српска лозинка. 

У једној појединости госпођа Кандић ипак јесте у праву: „Оно што је неопходно региону је једна поштена дебата о прошлости.“ Она ту говори истину, али само у оном истом смислу у којем би то чинио и ђаво када цитира Свето писмо.

И зато можемо рећи да су представници народа у Скупштини постали ствараоци Републике Српске. Зато можемо рећи и да су војници који су сачувли РС у тешким борбама ствараоци РС. Мајке које су у ратним годинама рађале децу, одгајале их и храниле чекајући мужеве са ратишта, ствараоци су РС.

Прво је потребно створити кадровске предиспозиције за озбиљан рад. Са садашњом екипираношћу дипломатских представништава не може се учинити практично ништа, изузеци су ретки (један такав светао пример из владајуће политичке опције имали смо у Љубљани).

Васкрсењем Христовим, као и вером у опште васкрсење мртвих и у живот вечни, учимо се да освајамо – али не да освајамо пролазна и ограничена земаљска пространства, него вечни и бесконачни простор божанске љубави и доброте.

Опредељење ка Добру и трајном животу, у виду Кнежеве клетве, сачувано је као фрагмент изгубљене песме. Уз Кнежеву клетву додајемо стихове посвећене Косовском завету.

Понекад се слика целине открива у детаљима. Баш такав детаљ је прича о Изудину Алићу. На њима је заснована структура моћи у свету, моралност Хашког трибунала, Резолуција о Сребреници, Тадићево поклоњење у Поточарима, будућност српског народа, положај Републике Српске.

Највећа бајка, најбескрупулознија лаж и најгрубља манипулација у Србији се по правилу чује сваки пут када нам неко од наших политичара обећа да „неће да прича бајке“, односно да „неће да лаже народ“ када је у питању одбрана државних интереса на КиМ.