Ствараоци Републике Српске

Ових дана поново се много говори о Дејтонском споразуму. Али, говорило се, писало и расправљало годинама. Претворило се то у праву битку. Зашто се још увек и са толиким жаром бије та битка? Зато што су творци тог споразума, Американци, сматрали да ће ако га учине таквим да се може тумачити онако како то свакоме - а они су сматрали свакако само њима - одговара. Био је то врхунац америчке дипломатије, како је они схватају.

Међутим, питамо се зашто им је то било потребно. У том тренутку били су толико јаки да су могли написати, захтевати и урадити практично шта год су хтели. Били су тако рећи, господари света. Зашто су имали икаквог обзира, зашто су остављали било какве нејасноће и могућности за другачије тумачење? Зашто су пристали на постојање Републике Српске? Зашто су је признали? Признали јој право да има територију, председника, скупштину, војску. Зар то нису елементи државности? Везали су је за Босну и Херцеговину, којој нису дали епитет „република“, са само четири заједничке надлежности. У том тренутку, у Дејтону, представници Републике Српске били су - како рече Добрица Ћосић - „најусамљенији људи на планети“.  Србија слаба, исцрпљена санкцијама, спремна на уступке. Пријатеља ниоткуда. Ипак, Српска се, по Дејтону, потврди као Република.

Готово одмах затим поче „дипломатска“, битка, на амерички начин, што значи силом, да се то мења. И та битка, са различитим исходима, траје и данас. Зашто? Одговор изгледа необјашњиво компликован, а заправо је једноставан. Република Српска сама је поставила темеље своје државности, такве које је и америчкој „дипломатији“ тешко срушити. Десило се то 24. октобра 1991. када је одржана прва Скупштина Републике Српске. Република Српска је тада почела да се успоставља као држава јер је почела да доноси своје законе.

До успостављања Скупштине дошло се постепено, прво у оквиру Босне и Херцеговине, затим у оквиру самосталне Републике Српске, па сада опет као ентитетска Скупштина. Али без обзира на оквир, Скупштина је тада постала - и до сада остала - државотворни основ Републике. Вероватно да ни сами учесници тог  24. октобра 1991. нису били свесни важности тог догађаја. Тада се још веровало да је то само један од потеза који ће довести до договора који ће спречити злослутни сукоб.

Нажалост, а то знамо тек сада, сукоб, рат, није се могао спречити никаквим договором. Он је био већ договорен. Рат је почео, а Скупштина Републике Српске наставила је рад. Било је ту лутања, сукоба око неважних ствари које су у тим тренуцима изгледали важне, неслагања око доношења пресудних одлука, личних нетрпељивости, тешких речи, жестоких патриотских говора, али Скупштина је радила, доносила одлуке које су је враћале на прави пут и радила најважнији посао – доносила законе. А у одсудним тренуцима, када је био у питању опстанак народа и Републике, радила је управо оно што права република, као демократска творевина, и треба да ради: обраћала се народу и давала му право да донесе одлуку уводећи референдум као могућност да народ непосредно каже последњу реч.

Тако је рад Скупштине поставио темељ државности Републике Српске. Штавише, управо је постојање тог темеља било препрека да се у Дејтону игнорише постојање Републике Српске и захтевала су се којекаква „довијања“ кројача Дејтонског споразума.

Разуме се, постојање територије под контролом војске РС коју су својим жртвама и својом храброшћу омеђили војници Војске РС, био је исто тако тешко савладив аргумент за непријатеље РС када су морали да исцртају границе између два ентитета.

И зато можемо рећи да су представници народа у Скупштини постали ствараоци Републике Српске. Зато можемо рећи и да су војници који су сачували РС у тешким борбама ствараоци РС. Мајке које су у ратним годинама рађале децу, одгајале их и храниле чекајући мужеве са ратишта, ствараоци су РС. Учитељи, возачи, механичари, пекари, сви који су радилили и живели у РС четири ратне године – сви они су ствараоци РС. Самим тим што су ту остали, РС је опстала. И озваничена је Дејтонским и Париским потписима.

На Палама су се 24. октобра 2015. у скромној невеликој сали окупили посланици првог сазива РС, они који су за четири ратне године одржали 23 заседања Скупштине РС. Од Асоцијције ствараоци РС, коју је пре годину дана основао Момчило Крајишник, Председник Скупштине РС, добили су споменице и одликовања. Многи од њих посмртно, многи у одсуству због  болести. Да ли су заслужили та одликовања? Јесу.

Као што рекох, цели народ, у првом реду војници, створили су РС. Па зашто одликовања само посланицима? Сваки човек, сваки војник, свака жена, мајка, сви су бринули за свој живот, за живот својих ближњих, свако је морао да донесе одлуку шта ће и где ће са собом и својом чељади, како их сачувати, како прехранити. Биле су то бесане ноћи, тешка бесана ноћ за војника на положају да ли ће морати да донесе одлуку да сачува свој живот и живот друга до себе. Али бесана ноћ сваког посланика била је како донети одлуку да се сачува живот стотине хиљада војника, људи, жена и деце, како их нахранити, сачувати од болести, од зиме, од непријатеља свих врста, да ли се борити оружјем, којег никад није било довољно, да ли и како преговарати са надмоћнијима... питања је било увек и много и требало је наћи најмудрији одговор.  То су биле одговорности посланика првог сазива Скупштине и, без обзира што је сигурно било и погрешних одлука, Дејтонски споразум је доказ да су они урадили добар посао, да су испунили задатак и да је сваки од њих заслужио орден Ствараоци РС.