Не може се бранити владика Артемије стварањем парацрквених групица које прете не само јединству епархије, већ и целе СПЦ. Не може се градити култ једне личности, а истовремено газити ауторитет патријарха, Светог синода и свештеног Сабора СПЦ.

Да ли је Латинка Перовић можда хтјела да каже да отпор том насиљу, без резултата у Хрватској, није вриједио толиког страдања и разарања? Али по истој логици и Латинкина партизанија би испала промашај с обзиром на толике српске жртве за заједничку државу која је пропала.

Према мишљењу економиста, да је Југославија опстала, Србија би била под још већим економским притиском Словеније и Хрватске, а једина конкуренција би им долазила од компанија из света, а не из Србије.

Да ће Артемије проћи слично као српски лидери на Косову који су препознати као лопови који у име „одбране српства“ раде свакојаке непојамне марифетлуке, требало је да буде јасно још од случаја Црна Река.

Након овако профилисане анализе пресуда Хашког суда за нас је од суштинског значаја шта може да учини Србија којој се непрестано намећу два услова: побољшање добросуседских односа и пузајуће признање Косова као независне државе.

Кратковидост руководства локалних Срба и званичног Београда заклонила се иза светог циља одржања Југославије у времену када је њен нестанак постављен и споља и изнутра као услов за нови распоред снага и утицаја у региону.

Уосталом, на крају се испоставило да је посета и званично државно-пасторална, а ја бих нескромно претпоставио да је ипак више пасторално-државна. Централни догађај одиграо се на крцатом стадиону "Кошево", који су, чини ми се, попунили све сами католици, што из БиХ, што из Хрватске.

Милошевић је својим недемократским владањем отворио врата светским моћницима да се умешају у унутрашња питања. Није могао или није хтео да схвати и прихвати да је власт политичара у глобалном свету орочена и променљива и да је то привилегија резервисана само за власнике транснационалног капитала.

Док Вучић говори о “бубицама“ које су га прошле - ваљда мислећи на свој радикалски период у коме се залагао за “Велику Србију” - бошњачки политичари, почев од Изетбеговића, очигледно не мисле да су они имали било какве “бубице“, већ да су њихови политички циљеви одувек били исправни.