О визијама и визионарима

Дође ми однекуд да поново прочитам фамозни говор Слободана Милошевића од 2. октобра 2000. године; да проверим, подсетим се, размислим поново. Да видим где је погрешио. Почнем да читам, све тражећи нешто да се закачим; наиме, пре неколико дана, опет, читао сам неке текстове једног другог визионара, Зорана Ђинђића, иконе демократских промена у Србији, па рекох, да упоредим визије...

Прочитам и почнем да сређујем утиске, али ми не иде; једни су говорили да је Ђинђић „човек Запада“, немачки шпијун, да је с њима у дослуху, а други да је Милошевић атавизам комунизма, и као такав, отелотворење зла, које стоји између нас на једној и среће и просперитета на другој страни.

Тако сам се, на крају, потпуно збунио, па тражим помоћ од вас.

Знамо шта је било два-три дана после Милошевићевог говора; једни то виде као демократску револуцију, други као државни удар, пуч и нелегитиман чин. Тај сукоб траје и данас, без назнака да ће престати или се разрешити. У жељи да помогнем да се неке дилеме у нашим главама разреше, нудим ова упоређења свима на увид, јер мислим да су мени помогла да схватим ко је визионар, а ко „лажни пророк“.

Ви процените сами, по својој памети...

Говор Слободана Милошевића 2. октобра 2000.

Обраћање јавности Милошевић почиње речима:

„Поштовани грађани, пред други круг избора желим да вас на овај начин упознам са својим виђењем изборних и политичких прилика у нашој земљи, посебно у Србији. Као што и сами знате, пуну деценију трају напори да се Балканско полуострво стави под контролу неких западних сила. Велики део тог посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверенитета или лишене сваког суверенитета. Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу, били смо изложени свим притисцима којима у савременом свету људи могу бити изложени. Број и интензитет тих притисака умножавао се како је време пролазило. Искуство у другој половини двадесетог века које велике силе имају у рушењу влада, изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођењу држава и народа на руб сиромаштва – све је то примењено на нашу земљу и народ. Догађаји који су организовани за наше изборе су, такође, део организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне доминације на Балканском полуострву.“

Даље, у обраћању јавности, Слободан Милошевић изражава сумњу у позадину настанка „организоване групације” странака под именом Демократска опозиција Србије, напомињући да делују под утицајем земаља са Запада које су учествовале у рату против Југославије и Србије. Затим помиње да су обећања ДОС-а лажна и да до брзог раста стандарда грађана и економског просперитета неће доћи, напротив. Затим каже да би нова, како каже „марионетска власт”, имала ограничен утицај и да би под притиском земаља НАТО алијансе били настављени притисци на земљу у покушају да се даље дезинтегрише и слаби. Милошевић сматра да бисмо под тим западним притисцима и попуштањима „нових” власти могли да дочекамо судбину сличну скоро као Курди, а Црна Гора би имала судбину државе под контролом мафије. Напомињући пример земаља источне Европе, где је подела друштва на велику већину сиромашних и мањину богатих, Милошевић каже да би и нас слична судбина задесила. То искључује наду у праведније и хуманије социјалне односе.

Милошевић даље каже:

„Мањина богатих била би састављена од шверцерске мањине, којој би било допуштено да буде богата само под условом да у сваком погледу буде лојална команди која одлучује о судбини њихове земље. Јавна и друштвена својина брзо би се трансформисале у приватну, али власници те својине, из досадашњег искуства наших суседа, по правилу би били странци. Мали изузеци били би искључиво они који би право на власништво куповали лојалношћу и покорношћу која измешта људе из сфере елементарног националног и људског достојанства. Највећа национална добра у тим приликама постају власништво странаца, а они који су досад њима управљали чинили би то, у овим измењеним приликама, као службеници страних фирми у сопственој држави.

Уз национално понижење, растурање државе и социјалну беду, нужно би морало да дође до многих облика социјалне патологије, међу којима би криминал био први. То није пука претпоставка, већ искуство свих земаља које су прошле тај пут који ми избегавамо по сваку цену. Престонице европског криминала већ скоро деценијама нису на Западу, као што је некада било, већ на истоку Европе. Нашем народу и овај садашњи криминал тешко пада јер смо дуго, од Другог светског рата до 90-тих година, живели у друштву које за криминал такорећи није знало.“

У обраћању младим научницима, стручњацима и интелектуалцима, Милошевић каже:

„Нарочито желим да нагласим, због младих људи, интелектуалаца, научних радника, да су земље лишене суверенитета по правилу лишене и права на стваралаштво, а нарочито на стваралаштво у области науке. Велики центри велике моћи финансирају научно стваралаштво, контролишу домашаје и одлучују о примени његових резултата. Зависне државе, уколико имају научне лабораторије и научне институте, немају их као самосталне субјекте, већ као испоставе централе која им контролише све, а нарочито домашаје у стваралачком мишљењу и раду. Ти домашаји морају се кретати у границама које у окупирану земљу и окупирани народ неће унети семе побуне или еманципације.“

При крају обраћања јавности , Милошевић напомиње да се пред други круг избора новац уноси у земљу и поткупљују грађани, да се користи за штрајкове, застрашивање, жеља им је да „ живот стане ” и друго. Један број грађана учествује у разним субверзивним делатностима за које Милошевић каже да тиме свесно учествују у поробљавању сопствене земље, с погубним последицама, али и да сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, као и одговорност за губљење контроле над сопственим животом и животом своје деце. И многих других људи. Он наставља:

„Грађани могу да ми верују, а и не морају да ми верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно, да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се те грешке тешко отклањати, а неке можда неће моћи никада да се отклоне.“

И на крају свог обраћања јавности, Слободан Милошевић казује:

„Мој мотив да изразим своје мишљење на овај начин није уопште личне природе. Два пута сам биран за председника Србије и једном за председника Југославије . Ваљда би сваком после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије. Моја савест у том погледу је савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мирна ако свом народу не бих, после свих ових година на његовом челу, рекао шта мислим о његовој судбини ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву судбину изабрао сам. Та заблуда да бира сам оно што за њега бира неко други најопаснија је заблуда и главни је разлог моје одлуке да се обратим грађанима Југославије. Хвала.“

Цитати из говора и изјава др Зорана Ђинђића

„Нама је у Србији најважније да се тачно утврди принцип одговорности, да свако има своје надлежности, да свако има права из својих надлежности, да бисмо онда ми могли да позовемо на одговорност онога ко је, у складу са својим правима, деловао, па произвео неке штетне последице.”

Из говора у Народној скупштини Републике Србије, 24. фебруара 1994.

„Вишестраначка демократија је ефикаснији начин доношења одлука и она је примерена модерним друштвима. То значи, онај који блокира вишестраначку демократију, он уназађује друштво, он онемогућава да боље идеје победе. Привилегује један одређени тип идеја, само једну одређену врсту идеја, само с обзиром на предлагача тих идеја, не водећи рачуна о њиховом квалитету. То је монопол, као када бисте имали једног произвођача ципела и тај произвођач ципела имао право да своје ципеле продаје без обзира на то да ли су оне добре или не. Не би било тржишта у човечанству када би тржиште било ствар нечијег укуса и нечије воље.”

Из говора у Народној скупштини Републике Србије, 20. јула 1994.

„Наша генерација је генерација која има огромну одговорност. Наравно, уз ту одговорност иде велика част. Ми смо изабрани, ми имамо мисију. Та мисија нама лично, нашој генерацији, не може да донесе никакву почаст, не може да донесе никакво материјално благостање, јер време у коме наша генерација делује је време аскезе и време одрицања. Само они који су спремни да се одрекну свог личног благостања могу да кажу: Ми спадамо у ону генерацију у Србији која је Србију спасла, ми смо људи нове политике.”

Из говора на седници Скупштине Демократске странке, 2. фебруара 1995.

„У новембру прошле године, отворили су се прозори и врата на тој соби политичког система у коме смо и ми провели седам или осам година као заточеници. Кроз те прозоре ушао је свеж ваздух. Србија се из свог зимског сна усред зиме пробудила. Наша порука са ове Скупштине је не дозволите да се ти прозори затворе, дајте да тај свеж ваздух остане свакодневица Србије, укључимо у процес политичких промена све оне који су осамдесет осам дана на том свежем ваздуху слободе заједно дисали са вама, не затворимо им прозоре јер тиме затварамо прозоре Србији и погушићемо се у тој Србији ако ти прозори буду затворени.”

Из говора на седници Скупштине Демократске странке, 23. маја 1997.

„Када кажем стратегија, онда не мислим на изборни, или било какав други програм. Програм је лако написати, преписати, научити напамет. Под стратегијом се овде подразумева могућност реалног активирања одређених ресурса. Свака озбиљна странка је својим досадашњом политиком, људима који је чине, поверењем које је стекла, у стању да активира одређене ресурсе.”

Борба, 8. августа 1997.

„Србија нема довољно новца и то ће бити случај најмање неколико наредних година, а вероватно и касније. Овај недостатак може се ублажити само вишеструким повећањем улоге других фактора, као што су лична енергија, знање, организација, брзина реаговања. Једини одговор на мањак енергије јесте – убрзано кружење енергије.”

Борба, 8. августа 1997.

„Модел перманентне мобилизације испољен током протеста одликује се активним и спонтаним учешћем појединаца и група, које везује исти циљ, а не иста организација; невиним успостављањем консензуса о битним питањима; отвореном комуникацијом без табу тема, генерализовањем захтева тако да опстају само они захтеви иза којих се показује општи интерес, високим степеном критичности према лидерима, маштовитошћу, брзим учењем, солидарношћу и високим степеном бриге за друге учеснике.”

Борба, 8. августа 1997.

„Наш циљ је транспарентна власт, провидна власт, стаклена власт. Наш циљ је да се у овој земљи, за сваки динар који је узет од народа, зна шта се са њим дешава, од оног тренутка кад уђе у буџет, па до оног тренутка када дође до свог крајњег корисника. Финансије су оно поље где је контрола најтежа, али и где је контрола најважнија.”

Из експозеа пред посланицима у Скупштини Републике Србије, 24. јануара 2001.

„Лако је постављати популистичке захтеве и наводити људе да вас у томе подржавају. Храброст је томе да се радницима каже истина.”

Време, 21. марта 2001.

„Да би промене успеле, већина чланова друштва које је ушло у промене мора свакога јутра да се буди са осећањем изузетног историјског тренутка, с осећајем нечег великог и ванредног.”

Недељни телеграф, 7. августа 2001.

„Великих промена нема без великих напора. Великих промена нема без нових правила, креативности и одлучности. Велике промене се не догађају саме по себи, еволутивно, прерастањем једног система у други. Оне се догађају дисконтинуитетом, ломљењем окова и успостављањем нових односа.”

Недељни телеграф, 7. августа 2001.

„Живот је суров, а у њему успевају само упорни и истрајни. Они који из било ког разлога не искористе своју шансу као земља и као појединци можда ће имати добре разлоге, или изговоре за то, али ће остати ван игре.”

Недељни телеграф, 7. августа 2001.

„Ја се целог живота опредељујем. Живот је, нарочито у политици, стални процес доношења одлука и преузимања одговорности. Међутим, људи то не желе. Већина људи донесе мали број одлука, а остало остави у недефинисаном стању. То не трпим. Тражим да људи буду 'за' или 'против'. Они то доживљавају као притисак. Будим их из сна, а они не воле да их неко буди из тог сна.”

НИН, 3. октобра 2001.

„За успех сваког посла мора да постоји план, да се тачно зна шта се хоће, не да се експериментише, иако нам је то национална особина. Треба много више времена утрошити на оштрење тестере, а не дрва сећи тупом машином.”

Вечерње новости, 4. октобра 2001.

„Као човека кога држе под водом 50 година, у његовој жељи да дође до ваздуха, до кисеоника, тако и Србију не може ништа да заустави на том путу до кисеоника, а то је Европа, то је породица демократских, модерних, развијених земаља.”

Ето, поштовани публикуме; неких једанаест и по година касније, и даље тумарамо у магли, рекао бих. Но, то је само моје мишљење, јер ја (још) нисам визионар; мада ми се јављају неке слике, које покушавам да растумачим...