Strah režima od bunta nije strah od NVO sektora i „spoljnog neprijatelja“, već od vlastitog naroda. „Proljeće“ kojeg se boje, nije „obojeno“ proljeće, već „pobuna gladnih“. Pokušaj da se nezadovoljstvo osiromašenog naroda etiketira kao „djelovanje stranog faktora“ ne samo da je bestidno, već je akt očajnika.

Tokom 2012. okolnosti su se naglo promenile. Majstorsko nadigravanje sa federalnim partnerima i međunarodnom zajednicom je stvorilo opšte uverenje da je Srpska definitivno odbranjena i izvana i iznutra. U prvi plan su izbila socijalno-ekonomska pitanja. Globalna kriza se prelila u region i zapljusnula RS.

Loše stanje u zemlji iskorištavaju oni izvana koji iz krajnje neprincipijelnih razloga žele da Dodik ode. Postoji mnogo indikacija po kojima se može zaključiti da se u RS priprema „narandžasto proljeće“ („narandžaste revolucije“ koje je orkestrirao Zapad).

Radni deo ratnih državničkih dana provodio je podupirući Izetbegovićeve stavove na sednicama državnog vrha, a sve u neskrivenoj nadi da će ga i zameniti po predviđenom turnusu. Ta naivna ambicija ga je koštala funkcije: Alija je izašao Tuđmanu u susret i Pepija izbacio iz Predsedništva.

Dejtonski sporazum, opet, nije bio nikakav trijumf srpskog naroda u BiH, nego pre poraz njegovog legitimnog opredeljenja da ova republika, nakon secesije Slovenije i Hrvatske, ostane u sastavu ostatka Jugoslavije zajedno sa Srbijom i Crnom Gorom.

Posle rata, većina vehabija ostala je da živi u Bosni sa urednim državljanstvima i papirima BiH. Za većinu zločina počinjenih nad Srbima, niko nije odgovarao, a zločinci se i dalje slobodno kreću spremajući se za buduće delovanje.

Udruženja su posebno kivna što još nema optužnice protiv bošnjačkog generala Atifa Dudakovića, tim pre što je nekoliko Dudakoviću podređenih komanadanata i vojnika što osuđeno, što osumnjičeno, a među njima i on sam. Tužilaštvo BiH već dugo vodi predmet pod nazivom „Atif Dudaković i drugi“.

Mediji, kako javni, tako i privatni, odnosno urednici i novinari, koji se silom tržišne logike bore više za pažnju gledalaca, čitalaca i slušalaca nego za objektivnu informaciju, poneli su se u skladu sa savremenim nepisanim pravilima struke. Poslodavci mogu da trljaju ruke jer su tako povećali gledanost.  

SNSD je još uvek najjača stranka u Srpskoj, a to što je na ovim izborima „načet“ može samo da predstavlja ohrabrenje opozicionim strankama, prvenstveno SDS-u, da pobeda može da bude dostižna.

Prema sadašnjim konturama raspoloženja građana RS, izvjesnije je da idemo prema redefinisanom statusu kvo, nego ka trijumfu vlasti ili vaskrsnuću opozicije, ukoliko rezultate predstojećih lokalnih izbora posmatramo kroz parametre republičkog statusa ovdašnjih stranaka.