Бисеркини бисери, или другосрбијанско виђење БиХ и Републике Српске

(Прес, 3. 2. 2015)

Мада се мало мијења, увијек ме изнова зачуди другосрбијанско виђење Босне и Српске у њој. Према протагонистима ове оријентације, прекодрински сународници и њихова Република представљају реликт Милошевићеве политике, којег постмилошевићевски лидери у Србији ни деценију и по након 5. октобра 2000. нису у стању да се ријеше. Наводно, Ђинђић није стигао, Коштуница није хтио, Тадић није био довољно одлучан, Вучић има пречих послова, а сви су помало тактизирали, калкулисали и манипулисали. Соња Бисерко у интервјуу Тамари Вукчевић за сарајевске „Дане“ (23.1.15) све то је упростила и утолико заслужује пажњу.  

„Реч је о одавно утврђеном државном пројекту у који су уграђене све елите: и оне на власти и оне у опозицији и већина друштва. У том смислу, неважно је да ли је у Србији на власти Слободан Милошевић, Борис Тадић, Војислав Коштуница или Александар Вучић. Важно је да се ради на покушају остварења оног државног пројекта који је својевремено најбоље дефинисао Добрица Ћосић, рекавши да је Република Српска једини прави ратни плен који је Србија добила из ратова деведесетих. (...) Та стратегија ... у региону делом је базирана на историјском страдању Срба у логору Јасеновац и на улози жртве коју српска политичка и интелектуална елита свесно пројектује као тачку мобилизирања против осталих југословенских народа. (...) Демократска власт само је заменила метод. (...) За разлику од Милошевића који је БиХ покушао да подели ратом, геноцидом, етничким чишћењем, ови ... након њега ту исту политику ... проводе дипломатским средствима.  

Шта на ово све рећи? До сада су, Соњи сродне аутошовинистичке душе, Србима обично спочитавале Начертаније и  Меморандум САНУ, па откуд сада и Јасеновац? Какве везе са усташким логором у НДХ имају, рецимо, Словенци, Македонци или Црногорци да би српско стратиште могло бити  “фактор великосрпске мобилизације против осталих југословенских народа”?

Затим, Ћосић није могао рећи да је “Српска једини ратни плијен који је Србија добила из ратова 90-их” напросто зато што се “мањи ентитет” налази у БиХ, а не у Србији. Могао је рећи да је добио српски народ као цјелина, али РС су ваљда створили “босански Срби”, без обзира на драгоцијену подршку сународника, првенствено из Србије? Даље, када је ријеч о подјели БиХ, међународну легализацију Српске на пола њене територије извеле су ваљда ипак САД и ЕУ у Дејтону, и то уз сагласност Бошњака и Хрвата, а не Србија у складу са неким “државним пројектом”. Напокон, по том истом Дејтонском споразуму, између Српске и Србије не важе дипломатске, него много присније специјалне и паралелне везе, које су, независно од смјена лидера у Београду, у сталном успону. 

Пошто је ваљда и раније знала да је ентитетска подјела БиХ међународно верификовани евро-амерички пројекат сервиран у Дејтону, и пошто је, ево, сада открила да су „у подршку Српској били укључени сви лидери од Слобе до Бориса, те актуелна власт и опозиција и већина друштва у Србији“, Бисерко је требало да се запита гдје је онда уопште проблем сем у њеној глави.

Налази се у неразумијевању да Срби јесу један, али и полицентричан народ и да Бошњаци своје проблеме у БиХ морају рјешавати у дијалогу са Србима у Српској, а не са Србима у сусједној држави Србији. Додуше, слиједећи мишљење Соње Бисерко да о Српској сви Срби мисле исто, испада да им га дође на исто. Срећом да постоји бар она као изузетак. На част српском плурализму и за утјеху читаоцима сарајевских „Дана“.