Uzbekistan – ponovni obrt Islama Karimova

Stvaranje Evroazijske unije i ponovno čvrsto integrisanje postsovjetskog prostora ne prolazi bez odgovarajuće reakcije SAD, koje nastoje da istisnu ruski uticaj iz regiona Centralne Azije, a Belorusiju, Rusiju i Kazahstan, kao sadašnje članice Evroazijske unije, okruže državama u kojima će SAD imati čvrst oslonac za vojni i ekonomski pritisak članica EAU. Prostor Centralne Azije je od takođe izuzetnog značaja za kontrolu Kine, a u procesu formiranja „novog puta svile“ ključna zemlja za SAD postaje Uzbekistan, najmnogoljudnija država centralne Azije, koja je uprkos autokratskom režimu Islama Karimova odskora ponovo postala partner Sjedinjenih Država.

Zaboravljena ljudska prava

Uzbekistan, s preko dvadeset miliona stanovnika, ima važan geostrateški položaj, jer kontroliše ulaz u Avganistan. Uzbečki autokrata Islam Karimov pokazao se do sada kao veoma nepouzdan saveznik i Rusije i SAD, a u junu ove godine je po treći put odlučio da se približi Americi i napustio bezbednosni pakt OUKB predvođen Rusijom. Karimov je u junu ponovo učinio naprasan zaokret, sličan onom iz 1999, kada je Taškent odbio da produži ugovor s OUKB i naglo prešao u GUAM– američki dizajniran savez Gruzije, Ukrajine, Jermenije i Moldavije. Šest godina kasnije, 2005. godine – uzbečki režim se ponovo okrenuo Rusiji, uplašen mogućnošću izbijanja obojene revolucije na svom tlu. Posle krvavog gušenja nereda u Adiđanu, zbog koje je Uzbekistan kažnjen sankcijama SAD i Evrope, Karimov se ponovo okrenuo Moskvi, da bi potom zabranio spolja finansirane misije i organizacije i zatražio da SAD do kraja 2005. napuste bazu Harši-Hanabad. Odnosi između Rusije i Uzbekistana su međutim postali sve lošiji, a ova država je nedavno napustila Ugovor o kolektivnoj bezbednosti, šest meseci pošto je Aleksandar Lukašenko zatražio njeno izbacivanje zbog nastojanja da sačuva autonomiju u odlučivanju.

Nakon napuštanja OUKB Karimov je naglo intenzivirao dijalog sa Vašingtonom, koji vidi Uzbekistan kao važnog partnera u ispunjavanju svoje izlazne strategije u Avganistanu posle 2014. Ponovna bliskost sa SAD nije ipak nastupila iznenada, već joj je prethodio niz susreta zvaničnika dveju zemalja u proteklih godinu dana. Potreba da ponovo pridobiju Karimova učinila je da SAD zaborave na kritike vezane za ljudska prava, a oktobra 2011. u okviru centralnoazijske turneje Karimova je posetila i američki državna sekretaraka Hilari Klinton, koja je tada potvrdila spremnost Vašingtona da intenzivnije sarađuje s Taškentom i primetila da je „situacija u oblasti političkih sloboda i zašite ljudskih prava u Uzbekistanu unapređena“.

Poseti državnog sekretara prethodio je niz poseta američkih političkih i vojnih funkcionera nižeg ranga, zaduženih za učvršćivanje veza SAD s lokalnim režimima, dok je u septembru 2011. Kongres SAD ukinuo embargo prema Uzbekistanu i omogućio isporučivanje vojne pomoći uzbečkom režimu. Bliski kontakti zvaničnika dve zemlje nastavljeni su i ove godine, a veliku pažnju je izazvala i poseta Roberta Blejka, pomoćnika američkog državnog sekretara za južnu i centralnu Aziju. On je u Taškentu boravio od 15. do 18. avgusta, a njegova poseta je usledila nakon što je u junu Uzbekistan suspendovao svoje članstvo u ugovoru o kolektivnoj bezbednosti. Blejka je pratila i velika delegacija od preko 30 američkih kompanija, kao što su Boing, DŽeneral Motors, Merk, DŽeneral Elektrik i drugi. Tom prilikom postignuti su dogovori u vezi sa 21 investicionim projektom u oblasti mašina, obrade metala, energije, nafte i gasa rudarstva, petrohemije, lekova,kao i ostali, sa ukupnom vrednošću od 2,8 milijardi dolara.

Tema ranijih razgovora američkih zvaničnika ticala se tzv. Severnog puta, odnosno transporta NATO materijala i potencijalno i trupa prilikom najavljenog povlačenja iz Avganistana. Međutim, poseta Roberta Blejka se ticala i mogućnosti da SAD pri povlačenju iz Avganistana ostave jedan deo američke upotrebljene opreme. Odmah su se međutim pojavile najave da će SAD u Uzbekistanu formirati i vojnu bazu. Iako je uzbekistanski parlament usvojio zakon koji zabranjuje osnivanje stranih vojnih baza, ruski Komersant dejli je naime pisao da je iz izvora bliskih uzbekistanskom ministarstvu spoljnih polova dobio informaciju da SAD planiraju da u Taškentu uspostave Centar za hitne reakcije, iz kog bi se najpre kontrolisala situacija prilikom povlačenja američkih trupa iz Avganistana, a koji bi zatim služio kao vojna baza. I uzbekistanski portal UZ.net ističe da je na razgovorima Blejka i Karimova dogovoreno da se u Taškentu otvori specijalni vojni centar, a da je Karimov na to pristao pošto su mu SAD pripretile da će bankovni račini njegove ćerke Gulnare biti zamrznuti.

Ovaj Centar za hitne reakcije bi bio najveći američki vojni objekat u Centralnoj Aziji, ali Amerikanci demantuju da će on imati vojne namene. Izvori SAD ističu da u Uzbekistanu neće biti ostavljeno nikakvo smrtnosno oružje, već da je cilj budućeg Centra da se režimu u Taškentu pomogne u borbi protiv terorizma. U vojnim krugovima SAD naime ističu da može doći do nestabilnosti na granici između Avganistana s jedne strane i Tadžikistana i Ubekistana, a te dve države prema tim izvorima, neće biti sposobne da se izbore sa pretpostavljenim terorističkim pretnjama. Kao rešenje, njima se nude snage iz Centra za hitne reakcije, a u krajnjem slučaju i snage NATO. Amerikanci takođe ne skrivaju svoju želju da zadrže bazu Manas u glavnom gradu Kirgizije, Biškeku. Predsednik Almazbek Atambaiev prošle godine je rekao da će baza na aerodromu Manas biti zatvorena 2014. ali je kirgistanska vlada nedavno najavila da će baza najverovatnije ostati, ali pod drugim imenom. 

Moskva više ne računa na Karimova

SAD će za povlačenje snaga iz Avganistana koristiti teritoriju Tadžikistana, Uzbekistana i Kirgistana, dok će Rusija nastojati da u budućnosti uključi Kirgistan i Tadžikistan u projekat Evroazijske unije. U isto vreme, Kina nastavlja sa snažnim ekonomskim prodorom u tu oblast, posebno u sferama nafte i gasa.

Planovi SAD da NATO zameni snage OUKB kao garanta bezbednosti u Centralnoj Aziji nesumljivo stavljaju Rusiju u težak položaj. Što se Uzbekistana tiče, on se pokazao kao njen najnezgodniji partner zbog nepredvidivosti Islama Karimova, koji je takođe uspeo da pokvari odnose sa skoro svim zemljama u regionu. Uzbekistan i Tadžikistan su u stanju permanentnog sukoba zbog gradnje hidroelektrane Rogun, koja bi čak mogla dovesti i do oružanog sukoba Taškenta i Dušanbea. Slična situacija vlada i u odnosima sa Kirgizijom, gde su se čak dešavale i ozbiljni međunacionalni sukobi i pograniočne čarke između oružanih snaga dve zemlje. Situacija na jugu Kirgistana, gde živi uzbekistanska manjina je i dalje prilično napeta, i analitičari ne isključuju mogućnost ponovnog izbijanja etnički motivisanog oružanog sukoba između Uzbekistana i Kirgistana. Odnosi Uzbekistana i Kazahstana su takođe napeti, usled ekonomskih nesuglasica i borbe za liderstvo u Centralnoj Aziji između ove dve najveće zemlje u regionu. Trenutno, ovi sukobi nisu tako oštri kao u slučaju Tadžikistana i Kirgistana, ali analitičari procenjuju da je njihov negativni potencijal prilično visok. Uzbekistan je takođe ozloglašen u pogledu ljudskih prava, a u ekonomskom pogledu, na listi Svetske banke je 166. od 183. države procenjene po povoljnom poslovnom okruženju, dok je u izveštaju Transparensi internešnel u pogledu korupcije rangiran na 177. mesto od 182 države.

Bitna odlika privrede Uzbekistana je i rašireno crno tržište, gde je dolar preuzima trećinu više nego po zvaničnom kursu. Odnose Uzbekistana i Rusije je dodatno opteretio i nedavni slučaj sa ruskom telekomunikacionom kompanijom MTS, koja je u julu izgubila dozvolu za rad mobilne telefonije, pod optužbom za velike zloupotrebe, što ruska kompanija odlučno demantuje.

Uzbekistan ima najjače oružane snage u centralnoj Aziji, i iako ova država nikada nije bila aktivni učesnik u aktivnostima OUKB, napuštanje ovog saveza predstavlja i udarac prestižu Rusije u Centralnoj Aziji i podriva napore Moskve da i od Zapada dobije priznanje za ovu organizaciju i da je u Centralnoj Aziji nametne kao neophodnu. Rusija stoga mora da odredi svoju strategiju prema ovoj državi, jer biu u slučaju pasivnog posmatranja njen položaj u ovom regionu bio dodatno oslabljen. U tom smislu, neke smernice delovanja Rusije u pogledu Uzbekistana navedene su u članku u Glasu Rusije, koji najpre navodi da treba napustiti ideju o ubeđivanju Islama Karimova i njegovog okruženja da se vrati u OUKB ili da uđe u bilo koji savez u kome Rusija ima vodeću ulogu, i da treba poštovati želju Taškenta da gradi odnose sa Moskvom samo na bilateralnoj osnovi. Pored toga, Glas Rusije navodi da Uzbekistanu treba jasno staviti do znanja da je neprihvatljivo da se nametnu sankcije protiv ruskih firmi koje posluju u zemlji, pošto je Uzbekistan mnogo više ekonomski zavisan od Rusije nego obrnuto. Kao najvažnije navodi se da treba jasno saopštiti da Taškentu da je apsolutno neprihvatljivo da planira bilo kakve vojne scenarije za rešavanje aktuelnih sukoba u Centralnoj Aziji, i da uzbekistansko rukovodstvo treba da shvati da će ako upotrebi vojnu silu ili pretnju prema Tadžikistanu i Kirgistanu, odgovor Rusije biti brz i grub.

U članku u Glasu Rusije se takođe preporučuje da Moskva više ne treba da se oslanja na Karimova, već da održava veze i sa njengovim protivnicima i opozicijom i u zemlji i inostranstvu, što će, kako je navedeno, omogućiti Moskvi da bolje razume političku situaciju u Uzbekistanu i prirodu pojedinih akcija Karimova, i da u skladu s tim utvrdi pravi odgovor na njegovu često nepredvidivu politiku.

Članak u Glasu Rusije sugeriše da odluka Islama Karimova da se ponovo približi SAD neće proći bez odgovora Moskve, i ujedno najavljuje da će Uzbekistan i Centralna Azija u narednom periodu svakako biti jedna od najvažnijih tačaka nadmetanja velikih sila.