Rat je na horizontu - da li je suviše kasno da se zaustavi?

Jedna lekcija koju smo naučili iz istorije je da kada mobilizacija za rat započne, ona dobija sopstveni zamah i postaje nekontrolisana.

To bi moglo biti ono što se neprimetno dešava pred našim očima.

U svom govoru od 28. septembra na sedamdesetu godišnjicu UN, ruski predsednik Vladimir Putin je rekao da Rusija ne može više tolerisati trenutno stanje u svetu. Dva dana kasnije je, na poziv sirijske vlade, Rusija je započela rat protiv ISIL-a.

Rusija je brzo postigla uspehe u uništavanju ISIL-ovih skladišta oružja i pomogla sirijskoj vladi da povrati delove teritorije pod kontrolom ove terorističke organizacije. Rusija je takođe uništila hiljade naftnih tankera koji su finansirali ISIL, prevozeći ukradenu sirijsku naftu u Tursku, gde ju je kupovala porodica gangstera koji trenutno vlada Turskom.

Vašington je bio zatečen ruskom odlučnošću. U strahu da bi brz uspeh ovih ruskih odlučnih akcija mogao obeshrabriti vašingtonske NATO vazale u trajnoj podršci vašingtonskog rata protiv Asada, a takođe i u podršci vašingtonskog marionetskog režima u Kijevu, SAD su sa Turskom dogovorile obaranje ruskog bombardera uprkos dogovoru između Rusije i NATO da neće biti vazdušnih susreta u zoni ruskih operacija u Siriji.

Iako je negirao bilo kakvu odgovornost, Vašington je iskoristio umerenu reakciju Rusije na ovaj napad za koji Turska nije uputila izvinjenje, kako bi Evropi pružio uveravanja da je Rusija tigar od papira. Vašingtonske prestitutke su trubele: „Rusija je tigar od papira.“

Umereni odgovor ruske vlade na ovu provokaciju je iskorišćen od strane Vašingtona da uveri Evropu kako nema rizika od pritisaka na Rusiju koji se vrše na Bliskom istoku, Ukrajini, Gruziji, Crnoj Gori i na drugim mestima. Vašingtonski napad na Asadovu vojsku je iskorišćen da pojača verovanje evropskih vlada kako rusko odgovorno ponašanje predstavlja znak straha i slabosti.

Nije jasno u kojoj meri ruska i kineska vlada shvataju da se njihove nezavisne politike, potvrđene govorima ruskog i kineskog predsednika od 28. septembra, tumače u Vašingtonu kao „egzistencijalna pretnja“ za hegemoniju SAD.

Osnova spoljne politike SAD je posvećenost zadatku sprečavanja uzdizanja svetskih sila koje bi mogle biti sposobne da ograniče vašingtonske jednostrane akcije. Sposobnosti Rusije i Kine u ovom smislu čine od njih mete SAD.

Vašington nije protivnik terorizma. Vašington već dugo godina namenski kreira terorizam. Terorizam je oružje koje Vašington namerava da upotrebi u cilju destabilizacije Rusije i Kine tako što bi ga izvezao muslimanskim stanovnicima ovih zemalja.

Vašington koristi Siriju, kao što je koristio i Ukrajinu, kako bi demonstrirao rusku nesposobnost Evropi, a takođe i Kini, jer je nesposobna Rusija manje privlačna za Kinu kao saveznik.

Za Rusiju je odgovorno reagovanje na provokacije postalo kontraproduktivno jer ono ohrabruje nove provokacije.

Drugim rečima, Vašington i njegovi snishodljivi evropski vazali su doveli čovečanstvo u jednu veoma opasnu situaciju jer je jedini mogući izbor za Rusiju i Kinu ostao ili da prihvate američku hegemoniju ili da se spremaju za rat.

Putin se mora poštovati zato što više ceni ljudski život od Vašingtona i njegovih evropskih vazala i zato što izbegava vojne odgovore na provokacije. Ipak, Rusija mora nešto učiniti kako bi NATO zemlje postale svesne da se mora platiti visoka cena za podršku vašingtonskoj agresiji protiv njene bezbednosti. Na primer, ruska vlada može odlučiti da obustavi isporuke energenata evropskim zemljama koje su de facto u ratu sa Rusijom. Sa nastupajućom zimom ruska vlada može doneti odluku da prestaje sa prodajom energenata NATO zemljama. Rusija bi izgubila novac, ali je to jeftinije nego izgubiti suverenost ili rat.

Da bi se okončao konflikt u Ukrajini, ili da bi eskalirao do nivoa na kome bi Evropa izgubila interes da učestvuje, Rusija bi mogla prihvatiti zahtev pobunjenih republika za ujedinjenje sa njom. Da bi Kijev nastavio konflikt morao bi da napadne samu Rusiju.

Ruska vlada se oslanjala na odgovorne, neprovokativne odgovore. Rusija se odlučila za diplomatski pristup, očekujući da će se evropske vlade urazumiti, shvatiti da se njihov nacionalni interes razlikuje od vašingtonskog i prestati da omogućavaju vašingtonsku hegemonističku politiku. Ruska politika nije uspela. Da ponovim, ruska umerena reakcija je iskorišćena da oslika Rusiju kao tigra od papira koga se ne treba bojati.

Na kraju smo došli do paradoksa da ruska odlučnost da izbegne rat vodi direktno u rat.

Bez obzira na to da li su ruski mediji, ruski narod i ruska vlada svesni toga, za rusku vojsku bi to morala biti očigledna stvar. Sve što rusko vojno rukovodstvo treba da uradi je da pogleda sastav NATO snaga poslatih da se bore protiv ISIL-a. Kao što je DŽordž Abert primetio, američki, francuski i britanski avioni koji se koriste u Siriji su lovački avioni čija je namena borba u vazduhu, a ne protiv kopnenih snaga. Ovi lovci nisu namenjeni da se bore protiv ISIL-a nego da bi bili pretnja ruskim bombarderima koji napadaju ISIL-ove kopnene mete.

Nema sumnje da Vašington vodi svet u Armagedon, dok Evropa to omogućava. Vašingtonske podmićene marionete u Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji su ili glupe ili potpuno indiferentne ili nemoćne da se izvuku iz vašingtonskog zagrljaja. Ako Rusija ne uspe da probudi Evropu, rat je neizbežan.

http://www.paulcraigroberts.org/2015/12/07/war-is-on-

the-horizon-is-it-too-late-to-stop-it-paul-craig-roberts/

Preveo Ivan T. Lukić