петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Пропаст економије САД и "пропаст света"
Савремени свет

Пропаст економије САД и "пропаст света"

PDF Штампа Ел. пошта
Пол Крег Робертс   
субота, 14. јул 2012.

(Глобал рисерч)

У недавном чланку "Може ли свет преживети хибрис Вашингтона" ја сам обећао да ћу испитати да ли ће америчка економија пропасти пре него што нас Вашингтон доведе у војни сукоб са Русијом и Кином следећи светску хегемонију. Ово ће вероватно и даље да буде предмет интересовања на овом сајту, тако да овај чланак неће бити последња реч на ту тему.

Вашингтон је у рату од октобра 2001, када је председник Џорџ Буш измислио изговор да нареди америчку инвазију на Авганистан. Али је тај рат пао у други план када је Буш смислио још један изговор да нареди инвазију на Ирак 2003. У последњих 8 година рат у Ираку је био без значајнијег успеха, а проузроковао је хаос са више десетина убијених и рањених сваког дана, постављање новог силника уместо илегално погубљеног бившег моћника, и вероватноћу да текуће насиље пређе у грађански рат.

Након његовог избора, председник Обама је непромишљено послао додатне трупе у Авганистан и обновио интензитет тог већ једанаестогодишњег рата без икаквог учинка.

Ова два рата су стајала много. Према проценама Џозефа Стиглица и Линде Билмес, када се сви трошкови урачунају, инвазија на Ирак коштала је америчке пореске обвезнике 3 билиона долара. Исто важи и за авганистански рат. Другим речима, зарад два неоправдана рата, САД су удвостручиле јавни дуг. То је разлог што нема новца за социјално и здравствено осигурање, бонове за храну, животну средину, и мреже социјалне заштите.

Американци нису добили ништа од тих ратова, а како дугови за њих никада неће бити отплаћени, амерички грађани и њихови потомци ће морати да плаћају камату на 6.000 милијарди долара у недоглед.

Још незадовољан овим ратовима и кршећи међународно право, Обамин режим води војне операције у Пакистану, Јемену, и Африци, путем оружаног сукоба је организовао преврат владе у Либији, тренутно покушава да збаци сиријску владу, и наставља да групише војне снаге према Ирану.

Сматрајући своје новостворене муслиманске противнике недовољним наспрам своје моћи и буџета, Вашингтон је опколио Русију војним базама, и почео опкољавање Кине. Такође је најавио да ће највећи део својих поморских снага пребацити на Пацифик током наредних неколико година. САД још раде на томе да поново успоставе морнаричку базу на Филипинима, да изграде нову базу на једном јужнокорејском острву, да добију поморску базу у Вијетнаму, као и да успоставе ваздушне и копнене базе другде у Азији.

Путем уобичајеног мита Вашингтон покушава да купи и ваздухопловну базу на Тајланду коришћену у Вијетнамском рату. Само, та земља се противи јер не жели да буде увучена у оркестрирани сукоб против Кине. Умањујући прави разлог за базу, Вашингтон је, према Тајландским новинама, тврдио њиховој влади да му је она потребна за "хуманитарне мисије". Како ни тај разлог није прошао, онда је НАСА приморана да у име САД пита за ту ваздушну базу како би из ње спроводила "временске експерименте." Да ли ће ова смицалица бити довољна као параван, остаје да се види.

Амерички маринци су уз све то послати у Аустралију и другде по Азији.

Затворити Кину и Русију (и Иран) у тор је огроман подухват за земљу која је финансијски пукла. Финансирањем ратова и “банкстера”[1], Буш и Обама су удвостручили амерички национални дуг – уз небригу за распад економије и пораст оскудице грађана.

Амерички годишњи буџетски дефицит додаје око $1.5 билиона дуга на већ нагомилани дуг без изгледа на смањење. Финансијски систем је разбијен и захтева стално спасавање. Економија је пропала и није била у стању да створи високо плаћене послове, или отварање било каквих радних места уопште. Упркос дугогодишњем расту становништва, број запослених средином 2012 је исти као онај из 2005, а значајно испод оног из 2008. Ипак, влада и финансијски “пресститутски”[2] медији нас уверавају да је у току економски опоравак.

Према речима америчког Бироа за статистику, број запослених у 2011 био је само милион виши него у 2002. Међутим, потребно је око 150.000 нових радних места месечно да би се пратио раст популације, те овај пад у запошљавању оставља деценијски дефицит од 15 милиона радних места.

Стопа незапослености и стопа инфлације у САД су далеко веће од објављених. У претходним чланцима сам објаснио, на основу истраживања статистичара Џона Вилијамса (shadowstats.com), разлоге зашто су бројке у насловима владиних извештаја озбиљно потцењене. Стопа незапослености у наслову (U3) од 8,2 одсто не рачуна обесхрабрене раднике који су одустали од тражења посла. Влада има другу стопу незапослености (U6) коју ретко објављује, и она обухвата краткорочно обесхрабрене трагаче за послом. Та стопа је 15%. Када јој се додају дугорочно обесхрабрени радници без посла, онда тренутна стопа незапослености у САД износи 22% – број ближи стопи незапослености из Велике депресије него стопама незапослености из послератних рецесија.

Промене у начину мерења инфлације су уништиле Индекс потрошачких цена (ИПЦ) као праву меру трошкова живота. Нова методологија се заснива на промењивости. Ако цена неке ставке у индексу расте, јефтинија алтернатива заузима њено место. Поред тога, нека повећања цена су означена као побољшања квалитета одређене ставке, без обзира на то да ли је то случај или не, и самим тим се не појављују у ИПЦ. Људи и даље морају да плаћају већу цену, али се она не рачуна у инфлацију.

Стопа инфлације заснована на промењивости је тренутно око 2%. Међутим, када се инфлација мери према стварним трошковима живота, њена стопа је 5%.

Тзв. Индекс сиромаштва је збир инфлације и стопе незапослености. Његов тренутни ниво зависи од тога да ли се користе нове лажиране мере, што потцењује сиромаштво, или предходна прецизна методологија мерења.

Пре избора новембра 1980, Индекс сиромаштва достигао је 22%, што је био један од разлога за победу Регана над дотадашњим председником Картером. Ако бисмо данас користили ту претходну методологију мерења, индекс сиромаштва износио би 27 одсто, али према новој лажираној методологији, он је 10%.

Потцењивање инфлације служи повећању бруто домаћег производа (БДП). БДП се обрачунава у текућим доларима. Да бисмо могли правилно одредити да ли је БДП порастао због поскупљења или због повећања реалне производње, БДП је умањен за ИПЦ. Што је виша стопа инфлације, то је мањи раст у реалној производњи, и обрнуто. Када се инфлација лажирано мери методологијом на бази промењивости, америчка привреда доживљава прави раст у 21. веку – осим оштрог пада током 2008–2010. Међутим, мерено методологијом на бази трошкова живота, осим у кратком периоду током 2004, америчка економија није доживела никакав раст од 2000. године.

На графикону горе, доње (у плавом) је мера реалног БДП-а минус инфлација – мерено методологијом на бази трошкова живота. Горњи БДП (у црвеном) је мера где је БДП умањен новим методологијом лажирања на бази промењивости. Недостатак запослености и реалног раста БДП-а иду руку под руку са падом средишњег реалног прихода просечног домаћинства. Раст потрошачких дугова заменио је недостатак раста прихода, и одржавао је привреду све док потрошачи нису исцрпели могућности узимања нових дугова. Са потрошачким дугом под водом, изгледи за економски опоравак су лоши.

Политичари и Федералне резерве чине ове изгледе још горим. У време велике незапослености и домаћинстава под теретом дугова, политичари на локалним, државним и федералним нивоима умањују помоћ владе на пружању здравствене заштите, пензија, бонова за храну, субвенција за становање, и сваке друге врсте социјалне сигурности. Ове редукције, наравно, додатно смањују укупну потражњу и способност Американаца са угроженим приходима да преживе.

Федералне резерве имају тако ниске каматне стопе да пензионери и остали који живе од своје уштеђевине не могу зарадити ништа на свом новцу. Каматне стопе, које се плаћају на основу банкарских орочених обвезница (CD-a) и владиних и корпоративних обвезница, мање су од стопе инфлације. Ко хоће да живи од камата, мора да купује грчке, шпанске, или италијанске обвезнице и да се излаже ризику губитка капитала. Политика негативних каматних стопа Федералних резерви тера пензионере да потроше свој капитал како би преживели. То јест, политика Федералних резерви уништава личне уштеђевине јер су људи приморани да троше свој капитал како би покрили основне животне трошкове.

У јуну су Федералне резерве саопштиле да ће наставити своју политику спуштања номиналне каматне стопе још ниже, овај пут са фокусом на дугорочне обвезнице државне благајне. Такође су рекли да ће од трезора купити 30-годишње обвезнице за 400 милијарди долара.

Спуштање каматних стопа значи подизање цена обвезница. Док 5-годишње обвезнице трезора доносе само седам десетина од један одсто, и 10-годишње обвезнице доносе само 1,6%, ниже чак и од званичне стопе инфлације, очајни Американци тражећи допринос прелазе на 30-годишње обвезнице које тренутно доносе 2,7%. Међутим, високе цене обвезница значе веома висок ризик од губитка капитала.

Покривање дуга штампањем новца (монетизација), или пад девизне вредности долара док се друге земље удаљавају од коришћења долара за измиривање међусобног платног биланса, могло би покренути инфлацију у којој би Федералне ресерве изгубиле контролу над каматним стопама. Чим каматне стопе расту, цене обвезница падају.

Другим речима, обвезнице су сада мехур као што су то биле некретнине, акције, и деривати. Када тај мехур пукне, биће то још један удар на преостало богатство Американаца.

Нема никаквог смисла инвестирати у дугорочне обвезнице по негативним каматним стопама када федерална влада гомила дуг којег Федералне ресерве монетизују,  и када се друге земље удаљавају од поплаве долара. Могућност пораста стопе инфлације је велика због монетизације дуга и због пада девизне вредности долара. Ипак, менаџери фондова обвезница морају да прате друге у смеру обвезница са дужим роком доспећа, или да гледају како им перформансе у односу на вршњаке падају на дно ранг листе.

Поједини инвеститори и стране централне банке, очекујући пад вредности долара, гомилају полуге злата и сребра. Схватајући опасност према долару и његовој политици од брзог пораста цена полуга током 2011, Федералне резерве организовале су акцију за поравнање. Када физичка потражња за полугама повећа им цену, за њено спуштање користе се краткорочне продаје полуга на тржишту папирних обвезница.

Слично томе, када инвеститори почну да беже од обвезница, чиме изазивају раст каматних стопа, ЈП Морган и други зависници од Федералних резерви продају трампе каматних стопа ( IRS ) да неутралишу ефекат од продаје обвезница на каматне стопе. (Имајте у виду да каматне стопе расту када цене обвезница падају, и обратно).

Поента свих ових информација је да се установи да, изузев за 1 одсто популације, приходи и богатство Американаца свестрано опадају. Од 2002 до 2011 године привреда је изгубила 3,5 милиона радних места у производњи. Ови послови су замењени ниже плаћеним пословима као што су конобари и бармени (1.189.000), амбулантни службеници (1.512.000), и социјални радници (578.000).

Ове замене радних места у домаћим службама значе да је, на нето основи, амерички потрошачки доходак измештен из земље. Потенцијал агрегатне тражње у САД опао је за износ разлике у платама у категоријама радних места. Јасно и недвосмислено, измештање радних места (offshoring) смањује расположиве приходе у САД и амерички БДП, а тиме и запошљавање.

Упркос недостатку здраве економске основе, хегемонистичке аспирације Вашингтона се настављају несмањеном жестином. Друге земље су зачуђене немарношћу Вашингтона. Русија, Кина, Индија, Бразил и Јужна Африка се договарају да напусте долар као валуту за међусобна поравнања.

Дана 4. јула, кинески дневни лист Чајна дејли (China Dayly) известио је: "јапански политичари и угледни академици из Кине и Јапана позвали су у уторак Токио да напусти своју застарелу спољну политику ослањања на Запад, и да прихвати Кину као кључног партнера, важног колико и Сједињене Државе. Токијски Консензус, заједничко саопштење објављено на крају Пекинг-Токио Форума, је такође позвао обе земље да прошире трговину и промовишу уговор о слободној трговини између Кине, Јапана и Јужне Кореје. "

То значи да је и Јапан сада у игри.

Кинеска влада, паметнија од америчке, одговара на војне претње Вашингтона примамљивањем на своју страну његова два кључна азијска савезника. Пошто је кинеска економија сада велика као и америчка и на далеко чвршћој основи, и пошто Јапан сада више тргује са Кином него са САД, то мамљење је неодољиво. Поред тога, Кина је ту пред вратима, а Вашингтон је далеко и дави се у својој охолости.

Вашингтон, који је показао средњи прст међународном праву, и сопственим законима, праву, и уставу, својом ароганцијом и самовољним и незаконитим ратовима, и са тврдњом да је у реду убијати своје сопствене и грађане својих савезника (попут Пакистана), претворио је Сједињене Државе у парија (проказану) државу.

Вашингтон и даље контролише своје купљене НАТО државе лутке, али ове марионетске државе су преплављене дужничким проблемима деривата које им је донео Волстрит као и својим дужничким проблемима, од којих су неки били сакривени од стране Голдман Сакса (Goldman Sachs).

Европа је на конопцима и нема пара са којима би субвенционисала америчке хегемонистичке ратове.

Вашингтон постаје изолован и презрен елемент светске заједнице. Купио је Европу, Канаду, Аустралију, бившу совјетску државу Грузију (и замало Украјину), и Колумбију, и наставља своје напоре да купи цео свет, али сентимент се окреће против те растуће Гестапо државе која се показала као безаконита, немилосрдна, и равнодушна, чак и непријатељска према људском животу и људским правима.

Влада, чија војска уз помоћ Велике Британије није била у стању да окупира Ирак после осам година и била је приморана да оконча сукоб тако што су се "побуњеници" нашли на платном списку америчке војске и плаћени да престану убијати америчке војнике,  и влада чија војска није била у стању да покори неколико хиљада олако наоружаних талибана после 11 година, јесте ипак у самом врху када се ради о организицији рата против Ирана, Русије и Кине.

Једини начин да Вашингтон преовлада у таквој намери је да први употреби нуклеарно оружје, то јесте, да ухвати његове сатанизоване противнике на спавању и нападне их из ведра неба. Другим речима, путем елиминисања живота на земљи.

Да ли је ово план Вашингтона обелодањен од стране неоконзервативног ратног хушкача Била Кристола, који није имао стида да јавно пита: "Које је добро од нуклеарног оружја ако не можете да га користите? "


[1] Мешавина (делова) речи “банкар” и “ганкстер”.

[2] Мешавина (делова) речи “пресс” и “проститутски”.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер