Propast ekonomije SAD i "propast sveta"

(Global riserč)

U nedavnom članku "Može li svet preživeti hibris Vašingtona" ja sam obećao da ću ispitati da li će američka ekonomija propasti pre nego što nas Vašington dovede u vojni sukob sa Rusijom i Kinom sledeći svetsku hegemoniju. Ovo će verovatno i dalje da bude predmet interesovanja na ovom sajtu, tako da ovaj članak neće biti poslednja reč na tu temu.

Vašington je u ratu od oktobra 2001, kada je predsednik DŽordž Buš izmislio izgovor da naredi američku invaziju na Avganistan. Ali je taj rat pao u drugi plan kada je Buš smislio još jedan izgovor da naredi invaziju na Irak 2003. U poslednjih 8 godina rat u Iraku je bio bez značajnijeg uspeha, a prouzrokovao je haos sa više desetina ubijenih i ranjenih svakog dana, postavljanje novog silnika umesto ilegalno pogubljenog bivšeg moćnika, i verovatnoću da tekuće nasilje pređe u građanski rat.

Nakon njegovog izbora, predsednik Obama je nepromišljeno poslao dodatne trupe u Avganistan i obnovio intenzitet tog već jedanaestogodišnjeg rata bez ikakvog učinka.

Ova dva rata su stajala mnogo. Prema procenama DŽozefa Stiglica i Linde Bilmes, kada se svi troškovi uračunaju, invazija na Irak koštala je američke poreske obveznike 3 biliona dolara. Isto važi i za avganistanski rat. Drugim rečima, zarad dva neopravdana rata, SAD su udvostručile javni dug. To je razlog što nema novca za socijalno i zdravstveno osiguranje, bonove za hranu, životnu sredinu, i mreže socijalne zaštite.

Amerikanci nisu dobili ništa od tih ratova, a kako dugovi za njih nikada neće biti otplaćeni, američki građani i njihovi potomci će morati da plaćaju kamatu na 6.000 milijardi dolara u nedogled.

Još nezadovoljan ovim ratovima i kršeći međunarodno pravo, Obamin režim vodi vojne operacije u Pakistanu, Jemenu, i Africi, putem oružanog sukoba je organizovao prevrat vlade u Libiji, trenutno pokušava da zbaci sirijsku vladu, i nastavlja da grupiše vojne snage prema Iranu.

Smatrajući svoje novostvorene muslimanske protivnike nedovoljnim naspram svoje moći i budžeta, Vašington je opkolio Rusiju vojnim bazama, i počeo opkoljavanje Kine. Takođe je najavio da će najveći deo svojih pomorskih snaga prebaciti na Pacifik tokom narednih nekoliko godina. SAD još rade na tome da ponovo uspostave mornaričku bazu na Filipinima, da izgrade novu bazu na jednom južnokorejskom ostrvu, da dobiju pomorsku bazu u Vijetnamu, kao i da uspostave vazdušne i kopnene baze drugde u Aziji.

Putem uobičajenog mita Vašington pokušava da kupi i vazduhoplovnu bazu na Tajlandu korišćenu u Vijetnamskom ratu. Samo, ta zemlja se protivi jer ne želi da bude uvučena u orkestrirani sukob protiv Kine. Umanjujući pravi razlog za bazu, Vašington je, prema Tajlandskim novinama, tvrdio njihovoj vladi da mu je ona potrebna za "humanitarne misije". Kako ni taj razlog nije prošao, onda je NASA primorana da u ime SAD pita za tu vazdušnu bazu kako bi iz nje sprovodila "vremenske eksperimente." Da li će ova smicalica biti dovoljna kao paravan, ostaje da se vidi.

Američki marinci su uz sve to poslati u Australiju i drugde po Aziji.

Zatvoriti Kinu i Rusiju (i Iran) u tor je ogroman poduhvat za zemlju koja je finansijski pukla. Finansiranjem ratova i “bankstera”[1], Buš i Obama su udvostručili američki nacionalni dug – uz nebrigu za raspad ekonomije i porast oskudice građana.

Američki godišnji budžetski deficit dodaje oko $1.5 biliona duga na već nagomilani dug bez izgleda na smanjenje. Finansijski sistem je razbijen i zahteva stalno spasavanje. Ekonomija je propala i nije bila u stanju da stvori visoko plaćene poslove, ili otvaranje bilo kakvih radnih mesta uopšte. Uprkos dugogodišnjem rastu stanovništva, broj zaposlenih sredinom 2012 je isti kao onaj iz 2005, a značajno ispod onog iz 2008. Ipak, vlada i finansijski “presstitutski”[2] mediji nas uveravaju da je u toku ekonomski oporavak.

Prema rečima američkog Biroa za statistiku, broj zaposlenih u 2011 bio je samo milion viši nego u 2002. Međutim, potrebno je oko 150.000 novih radnih mesta mesečno da bi se pratio rast populacije, te ovaj pad u zapošljavanju ostavlja decenijski deficit od 15 miliona radnih mesta.

Stopa nezaposlenosti i stopa inflacije u SAD su daleko veće od objavljenih. U prethodnim člancima sam objasnio, na osnovu istraživanja statističara DŽona Vilijamsa (shadowstats.com), razloge zašto su brojke u naslovima vladinih izveštaja ozbiljno potcenjene. Stopa nezaposlenosti u naslovu (U3) od 8,2 odsto ne računa obeshrabrene radnike koji su odustali od traženja posla. Vlada ima drugu stopu nezaposlenosti (U6) koju retko objavljuje, i ona obuhvata kratkoročno obeshrabrene tragače za poslom. Ta stopa je 15%. Kada joj se dodaju dugoročno obeshrabreni radnici bez posla, onda trenutna stopa nezaposlenosti u SAD iznosi 22% – broj bliži stopi nezaposlenosti iz Velike depresije nego stopama nezaposlenosti iz posleratnih recesija.

Promene u načinu merenja inflacije su uništile Indeks potrošačkih cena (IPC) kao pravu meru troškova života. Nova metodologija se zasniva na promenjivosti. Ako cena neke stavke u indeksu raste, jeftinija alternativa zauzima njeno mesto. Pored toga, neka povećanja cena su označena kao poboljšanja kvaliteta određene stavke, bez obzira na to da li je to slučaj ili ne, i samim tim se ne pojavljuju u IPC. Ljudi i dalje moraju da plaćaju veću cenu, ali se ona ne računa u inflaciju.

Stopa inflacije zasnovana na promenjivosti je trenutno oko 2%. Međutim, kada se inflacija meri prema stvarnim troškovima života, njena stopa je 5%.

Tzv. Indeks siromaštva je zbir inflacije i stope nezaposlenosti. Njegov trenutni nivo zavisi od toga da li se koriste nove lažirane mere, što potcenjuje siromaštvo, ili predhodna precizna metodologija merenja.

Pre izbora novembra 1980, Indeks siromaštva dostigao je 22%, što je bio jedan od razloga za pobedu Regana nad dotadašnjim predsednikom Karterom. Ako bismo danas koristili tu prethodnu metodologiju merenja, indeks siromaštva iznosio bi 27 odsto, ali prema novoj lažiranoj metodologiji, on je 10%.

Potcenjivanje inflacije služi povećanju bruto domaćeg proizvoda (BDP). BDP se obračunava u tekućim dolarima. Da bismo mogli pravilno odrediti da li je BDP porastao zbog poskupljenja ili zbog povećanja realne proizvodnje, BDP je umanjen za IPC. Što je viša stopa inflacije, to je manji rast u realnoj proizvodnji, i obrnuto. Kada se inflacija lažirano meri metodologijom na bazi promenjivosti, američka privreda doživljava pravi rast u 21. veku – osim oštrog pada tokom 2008–2010. Međutim, mereno metodologijom na bazi troškova života, osim u kratkom periodu tokom 2004, američka ekonomija nije doživela nikakav rast od 2000. godine.

Na grafikonu gore, donje (u plavom) je mera realnog BDP-a minus inflacija – mereno metodologijom na bazi troškova života. Gornji BDP (u crvenom) je mera gde je BDP umanjen novim metodologijom lažiranja na bazi promenjivosti. Nedostatak zaposlenosti i realnog rasta BDP-a idu ruku pod ruku sa padom središnjeg realnog prihoda prosečnog domaćinstva. Rast potrošačkih dugova zamenio je nedostatak rasta prihoda, i održavao je privredu sve dok potrošači nisu iscrpeli mogućnosti uzimanja novih dugova. Sa potrošačkim dugom pod vodom, izgledi za ekonomski oporavak su loši.

Političari i Federalne rezerve čine ove izglede još gorim. U vreme velike nezaposlenosti i domaćinstava pod teretom dugova, političari na lokalnim, državnim i federalnim nivoima umanjuju pomoć vlade na pružanju zdravstvene zaštite, penzija, bonova za hranu, subvencija za stanovanje, i svake druge vrste socijalne sigurnosti. Ove redukcije, naravno, dodatno smanjuju ukupnu potražnju i sposobnost Amerikanaca sa ugroženim prihodima da prežive.

Federalne rezerve imaju tako niske kamatne stope da penzioneri i ostali koji žive od svoje ušteđevine ne mogu zaraditi ništa na svom novcu. Kamatne stope, koje se plaćaju na osnovu bankarskih oročenih obveznica (CD-a) i vladinih i korporativnih obveznica, manje su od stope inflacije. Ko hoće da živi od kamata, mora da kupuje grčke, španske, ili italijanske obveznice i da se izlaže riziku gubitka kapitala. Politika negativnih kamatnih stopa Federalnih rezervi tera penzionere da potroše svoj kapital kako bi preživeli. To jest, politika Federalnih rezervi uništava lične ušteđevine jer su ljudi primorani da troše svoj kapital kako bi pokrili osnovne životne troškove.

U junu su Federalne rezerve saopštile da će nastaviti svoju politiku spuštanja nominalne kamatne stope još niže, ovaj put sa fokusom na dugoročne obveznice državne blagajne. Takođe su rekli da će od trezora kupiti 30-godišnje obveznice za 400 milijardi dolara.

Spuštanje kamatnih stopa znači podizanje cena obveznica. Dok 5-godišnje obveznice trezora donose samo sedam desetina od jedan odsto, i 10-godišnje obveznice donose samo 1,6%, niže čak i od zvanične stope inflacije, očajni Amerikanci tražeći doprinos prelaze na 30-godišnje obveznice koje trenutno donose 2,7%. Međutim, visoke cene obveznica znače veoma visok rizik od gubitka kapitala.

Pokrivanje duga štampanjem novca (monetizacija), ili pad devizne vrednosti dolara dok se druge zemlje udaljavaju od korišćenja dolara za izmirivanje međusobnog platnog bilansa, moglo bi pokrenuti inflaciju u kojoj bi Federalne reserve izgubile kontrolu nad kamatnim stopama. Čim kamatne stope rastu, cene obveznica padaju.

Drugim rečima, obveznice su sada mehur kao što su to bile nekretnine, akcije, i derivati. Kada taj mehur pukne, biće to još jedan udar na preostalo bogatstvo Amerikanaca.

Nema nikakvog smisla investirati u dugoročne obveznice po negativnim kamatnim stopama kada federalna vlada gomila dug kojeg Federalne reserve monetizuju,  i kada se druge zemlje udaljavaju od poplave dolara. Mogućnost porasta stope inflacije je velika zbog monetizacije duga i zbog pada devizne vrednosti dolara. Ipak, menadžeri fondova obveznica moraju da prate druge u smeru obveznica sa dužim rokom dospeća, ili da gledaju kako im performanse u odnosu na vršnjake padaju na dno rang liste.

Pojedini investitori i strane centralne banke, očekujući pad vrednosti dolara, gomilaju poluge zlata i srebra. Shvatajući opasnost prema dolaru i njegovoj politici od brzog porasta cena poluga tokom 2011, Federalne rezerve organizovale su akciju za poravnanje. Kada fizička potražnja za polugama poveća im cenu, za njeno spuštanje koriste se kratkoročne prodaje poluga na tržištu papirnih obveznica.

Slično tome, kada investitori počnu da beže od obveznica, čime izazivaju rast kamatnih stopa, JP Morgan i drugi zavisnici od Federalnih rezervi prodaju trampe kamatnih stopa ( IRS ) da neutrališu efekat od prodaje obveznica na kamatne stope. (Imajte u vidu da kamatne stope rastu kada cene obveznica padaju, i obratno).

Poenta svih ovih informacija je da se ustanovi da, izuzev za 1 odsto populacije, prihodi i bogatstvo Amerikanaca svestrano opadaju. Od 2002 do 2011 godine privreda je izgubila 3,5 miliona radnih mesta u proizvodnji. Ovi poslovi su zamenjeni niže plaćenim poslovima kao što su konobari i barmeni (1.189.000), ambulantni službenici (1.512.000), i socijalni radnici (578.000).

Ove zamene radnih mesta u domaćim službama znače da je, na neto osnovi, američki potrošački dohodak izmešten iz zemlje. Potencijal agregatne tražnje u SAD opao je za iznos razlike u platama u kategorijama radnih mesta. Jasno i nedvosmisleno, izmeštanje radnih mesta (offshoring) smanjuje raspoložive prihode u SAD i američki BDP, a time i zapošljavanje.

Uprkos nedostatku zdrave ekonomske osnove, hegemonističke aspiracije Vašingtona se nastavljaju nesmanjenom žestinom. Druge zemlje su začuđene nemarnošću Vašingtona. Rusija, Kina, Indija, Brazil i Južna Afrika se dogovaraju da napuste dolar kao valutu za međusobna poravnanja.

Dana 4. jula, kineski dnevni list Čajna dejli (China Dayly) izvestio je: "japanski političari i ugledni akademici iz Kine i Japana pozvali su u utorak Tokio da napusti svoju zastarelu spoljnu politiku oslanjanja na Zapad, i da prihvati Kinu kao ključnog partnera, važnog koliko i Sjedinjene Države. Tokijski Konsenzus, zajedničko saopštenje objavljeno na kraju Peking-Tokio Foruma, je takođe pozvao obe zemlje da prošire trgovinu i promovišu ugovor o slobodnoj trgovini između Kine, Japana i Južne Koreje. "

To znači da je i Japan sada u igri.

Kineska vlada, pametnija od američke, odgovara na vojne pretnje Vašingtona primamljivanjem na svoju stranu njegova dva ključna azijska saveznika. Pošto je kineska ekonomija sada velika kao i američka i na daleko čvršćoj osnovi, i pošto Japan sada više trguje sa Kinom nego sa SAD, to mamljenje je neodoljivo. Pored toga, Kina je tu pred vratima, a Vašington je daleko i davi se u svojoj oholosti.

Vašington, koji je pokazao srednji prst međunarodnom pravu, i sopstvenim zakonima, pravu, i ustavu, svojom arogancijom i samovoljnim i nezakonitim ratovima, i sa tvrdnjom da je u redu ubijati svoje sopstvene i građane svojih saveznika (poput Pakistana), pretvorio je Sjedinjene Države u parija (prokazanu) državu.

Vašington i dalje kontroliše svoje kupljene NATO države lutke, ali ove marionetske države su preplavljene dužničkim problemima derivata koje im je doneo Volstrit kao i svojim dužničkim problemima, od kojih su neki bili sakriveni od strane Goldman Saksa (Goldman Sachs).

Evropa je na konopcima i nema para sa kojima bi subvencionisala američke hegemonističke ratove.

Vašington postaje izolovan i prezren element svetske zajednice. Kupio je Evropu, Kanadu, Australiju, bivšu sovjetsku državu Gruziju (i zamalo Ukrajinu), i Kolumbiju, i nastavlja svoje napore da kupi ceo svet, ali sentiment se okreće protiv te rastuće Gestapo države koja se pokazala kao bezakonita, nemilosrdna, i ravnodušna, čak i neprijateljska prema ljudskom životu i ljudskim pravima.

Vlada, čija vojska uz pomoć Velike Britanije nije bila u stanju da okupira Irak posle osam godina i bila je primorana da okonča sukob tako što su se "pobunjenici" našli na platnom spisku američke vojske i plaćeni da prestanu ubijati američke vojnike,  i vlada čija vojska nije bila u stanju da pokori nekoliko hiljada olako naoružanih talibana posle 11 godina, jeste ipak u samom vrhu kada se radi o organiziciji rata protiv Irana, Rusije i Kine.

Jedini način da Vašington preovlada u takvoj nameri je da prvi upotrebi nuklearno oružje, to jeste, da uhvati njegove satanizovane protivnike na spavanju i napadne ih iz vedra neba. Drugim rečima, putem eliminisanja života na zemlji.

Da li je ovo plan Vašingtona obelodanjen od strane neokonzervativnog ratnog huškača Bila Kristola, koji nije imao stida da javno pita: "Koje je dobro od nuklearnog oružja ako ne možete da ga koristite? "