Desetogodišnjica 11. septembra - da li smo išta naučili?

(Global Research, 24. avgust, 2011)

Za nekoliko dana biće deseta godišnjica 11. septembra 2001. Koliko ’drži vodu’ zvanično objašnjenje tog događaja američke vlade koje istrajava evo već deceniju?

Nije baš da drži vodu. I predsednik, potpredsednik i viši pravni savetnik Komisije 9/11 (ustaljena oznaka događaja od 11.9.2001, prim.prev.) napisali su knjige u kojima su se delimično distancirali od izveštaja komisije. Izjasnili su se da je Bušova administracija postavljala prepreke njihovom radu, da su im bile uskraćivane informacije, da je predsednik Buš pristao da svedoči samo u pratnji potpredsednika Čejnija i da nijedan od njih dvojice nije bio pod zakletvom, da su zvaničnici Pentagona i FAA (Federal Aviation Administration, Savezna uprava za vazduhoplovstvo, prim.prev) lagali komisiju i da je komisija razmatrala mogućnost da lažna svedočenja da na krivičnu istragu zbog ometanja pravde.

U svojoj knjizi, predsednik i potpredsednik komisije, Tomas Kin i Li Hamilton (Thomas Kean, Lee Hamilton), napisali su da je Komisija 9/11 "bila stvorena da ne uspe". Viši pravni savetnik DŽon Farmer Mlađi napisao je da je američka vlada donela "odluku da ne govori istinu o onome šta se desilo", i da NORAD[1]-ovi "snimci pružaju radikalno drugačiju priču od one koja je servirana nama i javnosti". Tomas Kin kaže: "Mi do današnjeg dana ne znamo zašto nam je NORAD rekao to što je rekao, a to je bilo tako daleko od istine".

Na većinu pitanja koja su postavili članovi porodica nastradalih u napadu nisu dati odgovori. Važni svedoci nisu bili pozvani. Komisija je imala priliku da čuje samo one koji su podržavali vladin izveštaj. Ona je predstavljala kontrolisano političko delovanje, a ne istragu samog događaja i dokaza. Njeni članovi su bivši političari. Nijedan priznati ekspert nije imenovan u komisiju.

Jedan član komisije, bivši senator Maks Klilend, reagovao je na ograničenja nametnuta komisiji od strane Bele kuće: „Ako ova odluka ostane na snazi, ja, kao član komisije, neću moći da pogledam u oči bilo kog Amerikanca, posebno ne članove porodica žrtava, i da kažem da je komisija imala potpun pristup. Ova istraga je sada kompromitovana“. Klilend je podneo ostavku, nije hteo da ostane i kompromituje sopstveni integritet.

Da bude potpuno jasno, ni Klilend ni članovi komisije nisu sugerisali da je 9/11 bio insajderski posao sračunat da podstakne ratnu agendu SAD. Uprkos tome, ni Kongres, ni mediji nisu se zapitali, bar ne glasno, zašto predsednik Buš nije hteo da se pojavi pred Komisijom pod zakletvom, sa ili bez Čejnija, zašto su zvaničnici Pentagona i FAA lagali komisiju ili, ako zvaničnici nisu lagali, zašto komisija veruje da su lagali, ili pak zašto se Bela kuća toliko dugo opire formiranju bilo kakve nove komisije, čak i ako bi ona bila pod njenom kontrolom. 

Čovek bi pomislio da ako je nekoliko Arapa uspelo da nadmudri ne samo CIA i FBI, već i svih 16 američkih obaveštajnih agencija, sve obaveštajne agencije naših saveznika, uključujući Mosad, Savet za nacionalnu bezbednost, Stejt department, NORAD, aerodromsku kontrolu i to četiri puta za jedno jutro, kontrolu vazdušnog saobraćaja, itd, da će predsednik, kongres i mediji zahtevati da se sazna kako je moglo da dođe do tako nemogućeg događaja. Umesto toga, Bela kuća je podigla zid ka rasvetljavanju tog događaja, a kongres i mediji pokazali su malu zainteresovanost.

Tokom protekle decenije, formirane su brojne organizacije na temu ’istine o 9/11’.
Postoje ’Arhitekte i inženjeri za istinu o 9/11’, ’Vatrogasci za istinu o 9/11’, ’Piloti za istinu o 9/11’, ’Naučnici za istinu o 9/11’, ’Setite se zgrade 7.org’ (Remember Building 7.org), i ’Njujorška grupa’ koja uključuje i porodice stradalih 11. septembra. Ove grupe traže pravu istragu.

Dejvid Rej Grifin (David Ray Griffen) je napisao deset knjiga u kojima pažljivo dokumentuje slabosti vladinog izveštaja. Naučnici su istakli da vlada nema objašnjenje za rastopljeni čelik. Nacionalni institut za standarde i tehnologiju[2] je bio prinuđen da prizna da je zgrada 7 STC (Svetskog trgovinskog centra) bila u slobodnom padu u jednom delu svog rušenja, a naučni tim predvođen profesorom nanohemije na Univerzitetu u Kopenhagenu je izvestio o pronalaženje nano-termita[3] u prašini od zgrada.

Leri Silverstin (Larry Silverstein), koji je bio zakupac zgrade STC, rekao je u vestima PBS-a da je bila doneta odluka "da se sruši" zgrada 7 kasno popodne 11. septembra. Glavni inspektori za požare saopštili su da nije sprovedena forenzička istraga uništenih zgrada i da odsustvo istrage predstavlja kršenje zakona.

Određeni napori su učinjeni da se široj javnosti objasne neki od dokaza koji su u suprotnosti sa zvaničnim izveštajem, ali je većina tih oprečnih dokaza prosto ignorisana. Ostaje činjenica da skepticizam velikog broja priznatih stručnjaka prema vladinom izveštaju nije uticao na stav vlade, osim što je član Obamine administracije sugerisao vladi da ubaci svoje ljude u organizacije za istinu o 11. septembru ne bi li ih na taj način diskreditovali.

Postoji uhodani običaj da se stručnjaci koji nisu ubeđeni u vladinu verziju nekog događaja žigošu kao „teoretičari zavere“. Ali zapravo i sama vladina teorija je teorija zavere, i utoliko neverovatnija kad čovek razmisli i shvati punu implikaciju obaveštajnih i operativnih neuspeha. Ispoljeni su izuzetni neuspesi, a ipak niko nikada nije bio pozvan na odgovornost.

Osim toga, šta 1.500 arhitekata i inženjera ima od toga što su ismejani kao teoretičari zavere? Oni sigurno nikada više neće dobiti nekakav ugovor sa vladom, a mnogi su sigurno izgubili posao kao posledicu svog "antiameričkog stava". Konkurenti su ih izbacili iz posla zbog njihove "nepatriotske sumnje". I zaista, moja nagrada za izveštavanje o tome kako stvari stoje deceniju nakon tog događaja može biti pismo u kome će stajati da pošto toliko mrzim Ameriku treba da se preselim na Kubu.  

Naučnici su bili još manje podstaknuti da izraze sumnje, što verovatno objašnjava činjenicu da ne postoji grupa ’1.500 fizičara za istinu o 9/11’. Malo je fizičara čije su karijere nezavisne od državnih grantova ili ugovora. Na kraju je srednjoškolski nastavnik fizike primorao NIST (Nacionalni institut za standarde i tehnologiju) da napusti svoj izveštaj o rušenju zgrade 7 STC. Fizičar Stiven DŽons, koji je prvi izvestio o pronalaženju dokaza o eksplozivu, morao je otkaže svoju katedru na BYI (Brigham Young University, prim.prev.), koji se bez sumnje našao pod pritiskom vlasti.

Možemo do u beskraj da kontra-dokaze pripisujemo slučajnostima i omaškama, i zaključimo da je samo vlada uradila sve tačno, ista ona vlada koja je sve ostalo uradila pogrešno.

U stvari, vlada nije objasnila ama baš ništa. Izveštaj NIST-a je samo simulacija šta je moglo izazvali rušenje kula ako su tačne NIST-ove pretpostavke programirane u kompjuterskom modelu. Ali NIST-ov izveštaj ne dokazuje da su njegove pretpostavke tačne.

Zgrada 7 se ne pominje u zvaničnom izveštaju Komisije o 9/11, a mnogi Amerikanci i dalje nisu svesni da su tri zgrade srušene tog 11. septembra.

Dozvolite da razjasnim svoj stav. Ja ne kažem da je neka ’crna’ operativna grupa u administraciji neokonzervativnog Buša digla zgrade u vazduh kako bi se podstakla neokonzervativna agenda rata na Bliskom istoku. Ako i postoje dokazi o zataškavanju, pre bi moglo biti da vlada prikriva svoju nesposobnost, a ne svoje saučesništvo u ovom događaju. A čak i ako su postojali neoborivi dokazi o saučesništvu vlade, neizvesno je da li bi Amerikanci mogli to da prihvate. Arhitekte, inženjeri i naučnici žive u zajednici zasnovanoj na faktima, ali za većinu ljudi činjenice ne mogu biti adekvatan pandan emocijama.

Moja poenta je kako je moguća tolika neljubopitljivost od strane izvršne vlasti, uključujući i bezbednosne agencije, kongres, medije, kao i većeg dela stanovništva u vezi sa ključnim događajem našeg vremena.

Nema sumnje da je 9/11 odlučujući događaj. Iz njega je proizašlo deset godina narastajućih ratova, kasapljenje Ustava SAD i stvaranje policijske države. DŽastin Rejmondo je 22. avgusta obavestio javnost da su on i njegov sajt, Antiwar.com, nadgledani od strane Odeljenja za analizu elektronskih komunikacija FBI-a (Electronic Communication Analysis Unit) kako bi se utvrdilo da li antiwar.com "preti nacionalnoj bezbednosti" radeći "za račun strane sile."

Frensis A. Bojl, međunarodno poznat profesor i advokat međunarodnog prava, je izvestio da kada je odbio zajednički zahtev FBI i CIA da prekrši pravilo poverljivosti između advokata i klijenta i postane doušnik o svojim arapsko-američkim klijentima, bio je stavljen na listu američke vlade za nadgledanje terorista. 

Bojl je kritikovao stav američke vlade prema muslimanskom svetu, ali Rejmondo nikada nije izrazio, niti je dozvolio bilo kom saradniku časopisa da izrazi ikakve sumnje o saučesništvu američke vlade u događaju 9/11. Rejmondo se samo protivio ratu, a to je izgleda dovoljno da FBI zaključi da potrebno nadgledati ga kao moguću pretnju po nacionalnu bezbednost.

Američka vlada je iskoristila 9/11 kao osnovu za beskrajne ratove koji su iscrpili resurse zemlje i uništili njen ugled, i predstavlja temelj domaće policijske države koja će na kraju ugušiti svako protivljenje ratovima. Amerikanci su u obavezi da pričaju o 9/11 kao muslimanskom terorističkom napadu, jer to opravdava pokolj civilnog stanovništva u više muslimanskih zemalja, kao i domaću policijsku državu kao jedino sredstvo obezbeđenja sigurnosti od terorista, koji su se već pretvorili u "domaće ekstremiste" u koje spadaju ekolozi, grupe za prava životinja i antiratni aktivisti.

Danas su Amerikanci nebezbedni, i to ne zbog terorista i domaćih ekstremista, već zato što su izgubili svoje građanske slobode i nemaju zaštitu od neodgovorne vlasti. Čovek bi pomislio da bi to kako je do ovoga došlo zavredilo javnu raspravu i saslušanja u Kongresu.

Dr Pol Kreg Roberts je bio pomoćnik sekretara Trezora SAD u Reganovoj administraciji, saradnik urednik Volstrit žurnala, viši naučni saradnik u Huverovom institutu Univerziteta Stenford, predavao političku ekonomiju na Centru za strateške i međunarodne studije na DŽordžtaun univerzitetu. Autor je ili koautor devet knjiga, svedočio trideset puta pred kongresnim odborima.

(Prevod: NSPM)