Kremlj nameće svoje crvene linije. Baš kao što Moskva nije dozvolila separatistima da se suoče sa katastrofalnim porazom prošlog leta u Ukrajini, Rusija je signalizirala da neće samo sedeti i dozvoliti da Bašar el Asad bude zbačen ili uklonjen spoljnom vojnom akcijom.

Danas, samo dvadeset i šest godina posle rušnje Berlinskog zida, u mnogim delovima sveta niklo je na desetine objkata, bilo da su od betona, blokova, cigli ili bodljikave žice- koji razdvajaju narode i države i ograničavaju slobodu kretanja ljudi i dobara.

Da stvari ne idu baš onako kako se mnogima činilo, svedok je i drug Korbin, koji se u kampanji za mesto šefa engleskih laburista itekako isticao radikalno levim stavovima od ekonomije i finansija, pa sve do obrazovanja i odbrane. 

Predsednik Asad je poslednji stub stabilnosti u Siriji i ukoliko on padne, Sirija će zauvek potonuti u haos i anarhiju. Zato Rusi nikako ne žele da dozvole da njihov saveznik padne.

Danas Rusija zavisi od nafte čak više nego svojevremeno Sovjetski Savez. Nafta i gas čine dve trećine izvoza Rusije. Cene nafte odlučujuće utiču na rusku privredu- na međunarodne rezerve, valutne kurseve, državne prihode i bruto društveni proizvod.

Ideja o osnivanju još jedne međunarodne finansijske institucije, zajedno sa osnivanjem banke zemalja BRIKS-a sa sedištem u Šangaju, postala je neodvojiva od vizije razvoja ekonomskog pojasa duž Puta svile i uspostavljanja Pomorskog puta svile za XXI vek.

Ogromna većina migranata su muslimani. I muslimanske zajednice, kao što se zna, opiru se integraciji. Govorim uopšte. Na duže, moraće se hrišćanska Evropa prilagođavati njihovim vrednostima, a ne obratno. Ovaj papa bi dobro uradio kada bi se malo preslišao iz istorije.

Jedan sovjetski diplomata koji je počeo da pakuje kofere za povratak u Moskvu sa gorčinom mi kaze: Nemci su u stvari postali pobednici i kod Staljingrada, i pod Moskvom, i kod Lenjingrada. Mrtvi nemački generali mogu da zavide živim nemačkim ali ne samo nemačkim političarima.

Sedam godina je prošlo od izbijanja krize, a Uniji još uvek nedostaju političke institucije neophodne za održanje izvorne monetarne unije. Ako je Grčka napusti, njen izlazak će pokazati da evro nije nezamenljiv, a to će proizvesti nove sumnje u njegove dugoročne izglede.

Da bi održala poltičku kontrolu Nemačke unutar tadašnje Evropske zajednice, Francuska je 1990. aminovala njeno ponovno ujedinjenje u zamenu za odricanje od nemačke marke i uvođenje evropske monetarne unije i evra. Samo godinu dana kasnije, ovo će se pokazati kao iluzija.