Не може се више трпети овакво стање ствари у свету - говор на седници Генералне скупштине УН

 „Седамдесетогодишњи јубилеј Организације уједињених нација је добар да се вратимо у историју и попричао о нашој заједничкој будућности.

 Земље које су уништиле нацизам су 1945. године удружиле снаге како би положиле чврсте темеље послератног светског поретка.

 Подсећам да су кључне одлуке о принципима међусобне сарадње држава и одлуке о стварању УН доношене у мојој земљи на састанку лидера антихитлеровске коалиције на Јалти.

 Систем успостављен на Јалти плаћен је страдањима и десетинама милиона живота, двама светским ратовима који су проотутњали планетом у ХХ веку, и, да будемо објективни, он је помогао човечанству да прође кроз бурне, понекад драматичне догађаје последњих седам деценија, али је свет сачувао од потреса великих размера.

 Организација уједињених нација је структура којој нема равних по легитимности, репрезентативности и универзалности. Да, на рачун УН се у последње време чује много критика. Оне наводно демонстрирају недовољну ефикасност, а доношење принципијелних кључних одлука наилази на несавладиве несугласице, пре свега између чланица Савета безбедности.

 Међутим, желим да истакнем да су несугласице у ОУН постојале увек, током свих 70 година постојања организације. И право вета се користило увек: њега су користиле и Сједињене Америчке Државе, и Велика Британија, и Француска, и Кина, и Совјетски Савез, а касније Русија. То је потпуно нормално за разнолику организацију са оволиком заступљеношћу држава.

Приликом оснивања ОУН није се ни сматрало да ће овде владати истомишљеништво. Суштина организације и јесте тражење и постизање компромиса, а њена снага је узимање у обзир различитих мишљења и тачака гледишта гледишта.

 Одлуке које се разматрају у ОУН, усаглашавају се у виду резолуција или се не усаглашавају, како кажу дипломате: пролазе или не пролазе. И све радње било којих држава мимо тог поступка нелегитимне су и супротне су Повељи ОУН, савременом међународном праву.

 Сви ми знамо да је по завршетку „хладног рата“ – и сви други  то знају – у свету настао један центар доминације. И тада су они који су се нашли на врху те пирамиде дошли у искушење да помисле да, ако су они тако јаки и изузетни, најбоље знају шта треба радити. Па, према томе, не треба се обазирати ни на ОУН, која често, уместо да аутоматски озакони потребну одлуку, само смета, како код нас кажу, „мува се под ногама“.

 Кренуле су приче да је Организација у виду у којем је створена застарела, да је испунила своју историјску мисију.

 Наравно, свет се мења, и УН треба да буду у складу са том природном трансформацијом. Русија је спремна за рад на даљем развоју УН са свим партнерима на основу широког консензуса, али покушаје да се уздрма ауторитет и легитимност УН сматрамо крајње опасним. То може да доведе до рушења целе архитектуре међународних односа. Тада нам заиста неће преостати никаква правила, осим права јачег.

То ће бити свет у којем ће уместо заједничког рада владати егоизам, свет у којем ће бити све више диктата и све мање равноправности, мање стварне демократије и слободе, свет у којем ће се уместо заиста независних држава множити број фактичких протектората којима се управља споља. Јер, шта је то државни суверенитет о којем су колеге овде већ говориле? То је, пре свега, питање слободе, слободног избора своје судбине за сваког човека, за народ, за државу.

 Кад смо већ код тога, поштоване колеге, у истом реду је и питање такозване легитимности државне власти.

 Не може се играти и манипулисати речима. У међународном праву, у међународним пословима сваки термин треба да буде јасан, транспарентан, треба да има једнако схватање и једнако схватане критеријуме. Сви смо ми различити, и према томе се треба односити с поштовањем. Нико не треба да се прилагођава једном моделу развоја који је неко једном заувек прогласио исправним.

 Нико од нас не треба да заборавља искуство из прошлости. Ми се, на пример, сећамо и примера из историје Совјетског Савеза. Извоз друштвених експеримената, покушаји да се изазову промене у различитим земљама полазећи од својих идеолошких позиција често су доводили до трагичних последица, доводили су не до напретка, већ до деградације. Међутим, изгледа да нико не учи на туђим грешкама, већ их само понавља. И, извоз такозваних „демократских“ револуција се наставља.

 Довољно је погледати ситуацију на Блиском истоку и у Северној Африци, о чему је говорио претходни говорник.

Наравно, политички и социјални проблеми су присутни одавно, и људи тамо су, наравно, желели промене. Али, шта се догодило у стварности?

 Агресивна спољна интервенција довела је до тога да су - уместо реформи - државне институције, па и сам начин живота, били уништени без икаквог пардона. Уместо победе демократије и напретка – насиље, сиромаштво, социјална катастрофа, а људска права, укључујући право на живот, нимало се не поштују.

 Дође ти да питаш оне који су створили такву ситуацију: „Да ли бар сада схватате шта сте натворили?“ Али плашим се то остати пуко питање, зато што од политике, у чијој су основи самоувереност, убеђеност у своју изузетност и некажњивост, још увек нису одустали.

 Већ је постало очевидно да је вакуум власти, који се појавио у низу земаља Блиског Истока и Северне Африке, довео до формирања зона анархије које су одмах почели да попуњавају екстремисти и терористи.

 Под заставама такозване Исламске државе већ ратују десетине хиљада бојовника. Међу њима су бивши припадници ирачке армије које и упад у Ирак 2003. године избацио на улицу. Регруте Исламској држави лиферује и Либија чија државност је разрушена уз грубо кршење резолуције Савета безбедности УН№ 1973. Сада редове екстремиста попуњавају још и чланови такозване умерене сиријске опозиције коју подржава Запад.

 Њих су прво наоружали и обучили, да би они потом прешли на страну такозване Исламске државе.

А чак ни сама Исламска држава није настала на пустом месту: њу су такође испрва „гајили“ као оружје против неугодних световних режима.

 Чим је створила мостобране у Сирији и Ираку, Исламска држава је почела да своју експанзију шири на друге регионе, са амбицијом да успостави своје господство у целом исламском ссвету и на само у њему.

Ту није крај њеним плановима. Ствари су више него опасне.

 При оваквом стању ствари, лицемерно је и неодговорно наступати са громким декларацијама о претњи међународног тероризма, а притом затварати очи на канале финансирања и подршке терористима, укључујући њихове приходе од трговине наркотицима и од нелегалне трговине нафтом и оружјем, па још покушавати манипулисати екстремистичким групацијама и држати их у својој служби ради достизања сопствених политичких циљева, у нади да ћете се касније са њима обрачунати, просто – да ће бити ликвидирани.

 Онима који овако поступају и размишљају, хтео бих да кажем: господо, имате посла са веома суровим људима, али ти људи уопште нису глупи нити примитивни, ти људи нису глупљи од вас и ту још није сасвим јасно ко ће кога искористити за своје циљеве.

 Последњи подаци који говоре како је умерена опозиција предала оружје које сте јој дали терористима – то најбоље потврђује.

 Сматрам да су сви покушаји шуровања са терористима, а поготово њихово наоружавање, кратковиди и да могу изазвати прави пожар.

Глобална терористичка претња може нарасти до критичних граница и захватити нове делове планете. Утолико пре што се у камповима Исламске државе кале бојовници из многих земаља, укључујући и европске.

 Морам, на жалост, да кажем отворено, уважене колеге, да ни Русија у овоме није изузетак. Зато не смемо дозволити да се главосече, које су већ осетиле мирис крви, врате својим кућама и наставе свој црни посао. Ми то, у сваком случају, не желимо.

 Ваљда нико то не жели, зар не?

 Русија је одувек тврдо и доследно била против тероризма у свим његовим видовима.

 Данас моја земља пружа војно-техничку помоћ и Ираку и Сирији, као и другим земљама у том региону које воде борбу са терористичким групацијама.

 Сматрамо да је одбијање сарадње са сиријским властима и сиријском владином армијом – са онима који се храбро и очи у очи боре боре са терором - огромна грешка.

 Време је да се призна: да се у Сирији – осим владиних снага председника Асада и курдских добровољаца  - нико други реално не бори против Исламске државе и других терористичких организација.

 Ми знамо све проблеме тог региона и све његове противречности, али ипак треба полазити од реалности.

 Поштоване колеге! Морам да приметим да се у последње време наш такав поштен и директан приступ користи као повод да се Русија оптужи за растуће амбиције. Као да они који о томе говоре немају никакве амбиције. Али, није ствар у амбицијама Русије, поштоване колеге, већ у томе да је већ немогуће трпети стање ка којем иде свет.

 Ми заправо предлажемо да се водимо не амбицијама, већ заједничким вредностима и заједничким интересима на основу међународног права, да удружимо снаге ради решавања нових проблема који су пред нама и да створимо заиста широку међународну антитерористичку коалицију.

Као и антихитлеровска коалиција, она би у својим редовима могла да уједини најразличитије снаге које су спремне да се одлучно супротставe онима који, као и нацисти, сеју зло и мржњу према човечанству.

 И, наравно, главне учеснице те коалиције треба да буду муслиманске земље. Јер, Исламска држава не само да представља директну претњу за њих, већ и својим крвавим злочинима скрнави једну од највећих светских религија – ислам.

Идеолози бојовника се иживљавају над исламом, изопачују његове истинске хуманистичке вредности.

Желео бих да се обратим муслиманским духовним лидерима: сада су веома важни и ваш ауторитет и ваше поуке и усмеравања. Треба сачувати људе које покушавају да врбују бојовници од непромишљених потеза, а онима који су били обманути и који су се стицајем различитих околности нашли у редовима терориста треба помоћи да нађу пут ка нормалном животу, да положе оружје, прекину братоубилачки рат.

Већ у наредним данима Русија ће, као председавајућа Савета безбедности, сазвати министарску седницу ради свеобухватне анализе претњи на простору Блиског истока. Пре свега, предлажемо да се размотри могућност усаглашавања резолуције о координацији потеза свих страна које се борбе против Исламске државе и других терористичких групација. Понављам, таква координација треба да се заснива на начелима Повеље ОУН.

 Рачунамо да ће међународна заједница моћи да изради свеобухватну стратегију политичке стабилизације и социјално-економске обнове Блиског Истока. Тада, поштовани пријатељи, неће ни морати да се граде логори за избеглице. Талас људи који су били принуђени да напусте своју земљу буквално је запљуснуо прво суседне земље, а затим и Европу. Овде се ради о стотинама хиљада, а може се попети и на милионе. То је, фактички, нова велика горка сеоба народа и тешка лекција за све нас, укључујући Европу.

Желим да нагласим: избеглицама су, без сумње, потребни самилост и подршка. Али, тај проблем се кардинално може решити само путем обнове државности тамо где је она била уништена, путем јачања институција власти тамо где су се оне очувале и обнављају, путем пружања свестране помоћи – војне, економске, материјалне – земљама које су се нашле у тешком положају и, наравно, људима који, упркос свим искушењима, не напуштају свој завичај.

Разуме се, никаква се помоћ не може и не сме наметати сувереним државама, та помоћ се мора удити искључиво у складу са Повељом УН.

Све што се чини и што ће се чинити у тој сфери у складу са нормама међународног права – Уједињене нације треба да подрже, а све што буде противно Повељи УН – да одбаце.

Крајње важним сматрам помоћ у обнови државне структуре Либије, подршку новој влади Ирака и свестрану помоћ легитимној влади Сирије.

Уважене колеге, кључни задатак међународне заједнице на челу са УН и даље је обезбеђивање мира, регионалне и глобалне стабилности.

По нашем мишљењу, морамо разговарати о формирању простора једнаке и недељиве безбедности, безбедности не за изабране већ – за све. Да, то је сложен, тежак и дуготрајан посао, али му алтернативе нема.

Међутим, код неких наших колега и даље, на жалост, доминирају блоковско мишљење из времена хладног рата и тежња да се освајају геополитчки простори.

Прво су наставили линију ширења НАТО. Намеће се питање: ради чега ако је Варшавски уговор престао да постоји, а Совјетски Савез се распао?

 Упркос томе, НАТО на само да опстаје, него се и даље шири, као и његова војна инфраструктура.

 Затим су се постсовјетске државе нашле пред тешким избором: да се приклоне Западу или Истоку? Пре или касније таква логика конфронтације морала је да се прелије у озбиљну геополитичку кризу. То се десило у Украјини где су користили незадовољство већег дела становништва постојећом влашћу и споља су испровоцирали оружани преврат. Услед тога је плануо грађански рат.   

 Убеђени смо: само уз савесно испуњавање Минских споразума од 12. фебруара ове године могуће је зауставити крвопролиће и изаћи из ћорсокака. Претњама и силом оружја немогуће је обезбедити целовитост Украјине.

 То се мора урадити. Потребно је реално сагледавање интереса и права људи у Донбасу, поштовање њиховог избора, усаглашавање са њима, као што је то предвиђено Минским споразумима, кључних елемената политичког уређења државе. То је гаранција да ће се Украјина развијати као цивилизована држава, као важна карика у изградњи заједничког простора безбедности и економске сарадње, како у Европи тако и у Евроазији.  

Даме и господо, нисам сада случајно споменуо заједнички простор економске сарадње. Још донедавно се чинило  да ћемо се у економији, где важе објективни тржишни закони, научити да се понашамо без линија које деле, да ћемо деловати на бази транспарентних, заједнички усвојених правила, укључујући и принципе СТО који подразумевају слободну трговину, инвестиције и отворену конкуренцију. Ипак, данас, готово да су постале норма једностране санкције без сагласности УН. Оне не само прате политичке циљеве, већ се и користе за уклањање конкуренције на тржишту.  

 Навешћу још један симптом растућег економског егоизма.

 Низ земаља је кренуо путем затворених ексклузивних економских удружења, при чему се разговори о њиховом стварању одвијају по кулоарима, у тајности и од сопствених грађана, од сопствених пословних кругова, од шире јавности и од других земаља. Друге државе, чији интереси могу да буду погођени, такође се ни о чему не обавештавају.

Вероватно све нас желе да суоче са чињеницом да су правила игре поново написана, притом написана према потребама уског круга изабраних, без учешћа СТО. То може да доведе до дестабилизације трговинског система, до разарања глобалног економског простора.     

Означени проблеми погађају интересе свих држава, утичу на перспективе читаве светске привреде, због тога предлажемо да се ова питања разматрају у оквиру УН, СТО и „Групе двадесет“.

Насупрот политици ексклузивности, Русија предлаже хармонизацију регионалних економских пројеката, такозвану интеграцију интеграција, засновану на универзалним транспарентним принципима међународне трговине. Као пример навешћу наше планове по усаглашавању рада Евроазијског економског савеза са кинеском иницијативом у вези формирања „Економског појаса Пута свиле“.

Још увек велике перспективе видим у хармонизацији процеса интеграције у оквирима Евроазијске економске уније и Европске Уније.  

 Даме и господо, међу проблемима који се тичу будућности читавог човечанства имамо и такав изазов као што су глобалне промене климе. Ми смо заинтересовани за ефикасност климатске конференције УН која ће бити одржана у Паризу у децембру.

У оквирима свог националног доприноса, планирамо да до 2030. године смањимо емисију гасова „стаклене баште“ за до 70-75% у поређењу са показатељима из 1990. године.  

Предлажем да шире сагледамо овај проблем. Ограничавањем емисије штетних гасова, користећи друге тактичке методе ми ћемо, можда, на неко време да ублажимо проблем, али нећемо га свакако решити. Потребни су нам потпуно други приступи.

Реч треба да буде о увођењу принципијелно нових технологија прилагођених природи, које не наносе штету околини већ се са њом хармонично уклапају дозвољавајући да се обнови равнотежа између биосфере и техносфере коју је човек нарушио. То је изазов планетарних димензија. Убеђен сам да човечанство поседује интелектуални потенцијал да одговори на њега.  

Неопходно је да ујединимо напоре пре свега држава које поседују јаку истраживачку базу, развијене фундаменталне науке.

Предлажем да се под окриљем УН формира специјални форум, где ће све стране разматрати проблеме везане за трошење природних ресурса, уништавање околине, климатске промене. Русија је спремна да наступи као један од организатора таквог форума.   

Поштоване даме и господо, колеге, 10. јануара 1946. године у Лондону је почела са радом прва сесија Генералне скупштине УН. На њеном отварању председник припремне комисије сесије, колумбијски дипломата Зулета Анхел, према мом мишљењу, веома обимно формулисао принципе на којима треба да заснива свој рад УН. То су: добра воља, презирање интрига и лукавства, дух сарадње.  

Данас ове речи звуче као поука за све нас. Русија верује у велики потенцијал УН који треба да помогне да се избегне нова глобална конфронтација и да се пређе на стратегију сарадње. Ми ћемо заједно са другим земљама поступно радити како би смо учврстили централну координирајућу улогу УН.  

Убеђен сам, ако будемо радили заједно, да ћемо свет  учинити стабилним и безбедним, да ћемо створићемо услове за развој свих држава и народа.  

Хвала на пажњи“. 

(Факти)