Савремени свет | |||
Наставља се стварање руско-кинеске алијансе |
четвртак, 10. септембар 2015. | |
Путинова посета Кини 2. и 3. септембра продужава формирање стратешке алијансе између две велике евроазијске државе. Односи Русије и Кине, током времена након распада Совјетског Савеза, прошли су дуг пут еволуције. Немирне деведесете, са покушајем уклапања земље, која је изгубила Хладни рат, окончале су се без резултата у следећој деценији. Завршетак тог периода означио је минхенски говор Владимира Путина 2007. године. Али, геополитика постјељцинске Русије није се исцрпљивала само на односе са Западом. Паралелно, Русија је почела да развија алтернативне геополитичке векторе. Прво, са циљем економске интеграције региона, 2001. године, заједно са Кином, Казахстаном, Таџикистаном, Киргизијом и Узбекистаном, Москва је основала Шангајску организацију за сарадњу. Подсећам да је пре тога, 1996. године, била формирана Шангајска петорка. Наредни годишњи самити учесника Шангајске петорке одржавани су у Москви 1997. године, Алма Ати (Казахстан) 1998. године, у Бишкеку (Киргизија) 1999. године, и у Душанбеу (Таџикистан) 2000. године. У почетку ШОС није био војни блок (као на пример НАТО) или отворено редовно саветовање о безбедности (као на пример АРФ АСЕАН), већ је заузео прелазну позицију. За главне задатке организације проглашени су јачање безбедности и стабилности на широком простору који обједињује државе-учеснице, борба против тероризма, сепаратизма, екстремизма, трговине наркотицима, као и развој економске сарадње, енергетског партнерства, научног и културног садејства. Ипак, на последњем самиту у Уфи, у јулу, организација је озбиљно добила на квалитету, када су у њене редове ступиле две нуклеарне државе са великим демографским потенцијалом – Индија и Пакистан. Близу пуноправног чланства у организацији после скидања санкција је Иран, познат по својим сложеним односима са Западом. Као резултет, без обзира на све реторичке изјаве лидера, ШОС се постепено креће ка великој политичкој сарадњи међу чланицама и истискивању САД из Евроазије. Што се брже буде кретала економска сарадња земаља ШОС-а, то ће и политичка постајати све актуелнија зато што ће пре или касније нови велики економски пројекти за своју реализацију захтевати политичке гаранције. А за то чланице ШОС-а треба да буду сигурне једна у другу. Друго, током 2000-их била је формирана група БРИК. Вође држава БРИК-а први пут су се среле у јулу 2008. на острву Хокаидо (Јапан), у оквирима 34. самита групе Г8 и договорили су се о одржавању самита у пуном формату, који се и десио у Јекатеринбургу у јуну 2009. године. У новембру 2010. године у Сеулу, на самиту Г20, Јужна Африка је изразила жељу да се прикључи БРИК-у, што се и догодило у априлу 2011. године, након чега је организација преименована у БРИКС. Овде, за разлуку од ШОС-а, нема наговештаја политичког зближавања. Због потпуно различитих доминантних геополитичких вектора, циљеви организације су искључиво економски (што у принципу, потпуно одговара Русији) и усмерени су на ограничавање америчке економско-финансијске хегемоније у свету. Такорећи, глобално светско осигурање. Оснивање банке БРИКС-а и фонда развоја земаља БРИКС-а, означава формирање паралелне економске реалности на истој нози са оном коју су створили Англосаксонци услед резултата Другог светског рата за своје циљеве, која је коначну форму задобила у Бретон Вудсу. После самита у Уфи, политички лидери Русије и Кине донели су одлуку о повезивању два регионална пројекта у којима су ове две државе водеће – евроазијског економског савеза и новог пута свиле. Још једном, засад се може говорити само о економској повезаности та два пројекта. То је сасвим довољно пошто се геополитички и војно-политички аспекти зближавања такође примећују голим оком. У питању су посета Си Ђинпинга паради у Москви 9. маја и Путинова посета Пекингу. Војно-политичка нијанса тих посета формирала се не чак због њих самих, већ услед одсуства других вођа земаља победница антихитлеровске коалиције, што у Москви, што у Пекингу. Како примећују експерти, у Кини се догодила парада победе, приређена због окончања Другог светског рата. И најважнији гост на њој био је Владимир Путин. Руски председник је једини лидер од кључних земаља савезница антихитлеровске коалиције који је дошао на кинеску параду. И Кинези то цене. За њих победа у Другом светском рату није само ослобађање дела територије од јапанских освајача, већ је за Кину крај Другог светског рата завршетак десетак година понижаваћег постојања као међународне колоније и почетак пута ка садашњој величини. Дошавши на параду, Путин не само да се одужио Си Ђинпингу већ је и демонстрирао признање те кинеске величине. Изговори западних лидера, како поводом одсуства у Москви, тако и поводом одсуства у Пекингу, изгледају стварно смешно, ако не и увредљиво. Обамин изговор за његово одсуство да он тобоже није знао да Кина прославља 70 година од победе у Другом светском рату је, благо речено, ван памети. И природно да кинески другови, законити наследници империје, то неће никад заборавити, и само се још једном уверавају у исправност избора да продубе стратешку сарадњу са Русијом. Посебно су се у том смислу истакли британски ,,другови“, који су на прославу у Пекинг послали бившег министра финансија – конзервативца Кенета Кларка ,који је у исто време и директор Иностраног колонијалног инвестиционог фонда (Foreign & Colonial Investment Trust). Сигнал је више него речит. Тешко да ће Кина да опрости Британији такво понижавање. Као и целом Западу. Кинези су, као и већина Азијата, стрпљиви људи и поступају по принципу – стрпљење је највећа врлина ратника. Још ћемо сачекати узвратне кораке Кине, али једно је јасно – пријатељи се познају у невољи и нови корак у зближавању Кине и Русије је учињен. Неки експерти говоре да се поводом прослављања 70 година од победе у Другом светском рату, у Москви и Пекингу човечанство још не de jure, али већ de facto поделило на два табора. У првом се налазе САД и тзв. колективни Запад, као и њихове зависне територије – колоније, полуколоније и доминиони. У другом је цео остали свет, који се данас све јаче обједињује око кинеско-руског стратешког савеза, формираног 9. маја у Москви и коначно учвршћеног 3. септембра на тргу Тјенанмен у Пекингу. Неко би рекао како Кину нико на Западу не оптужује за агресију, и како против ње није уведен режим санкција као што је учињено према Русији. Зашто онда ниједан од лидера западног света, осим самовољног председника Чешке Милоша Земана, није дошао у Пекинг? Какав је то табу? И зашто су тамо дошли практично сви лидери ,,незападног“ света? Одговор на та питања је прост и једнозначан – такве су последице геостратегијског избора, који сада треба да учини свака држава и међународна организација. Такорећи, прећи Рубикон или остати на оној обали. Заиста, може се рећи, да су Москва и Пекинг јасно поделили своје улоге у супротстављању светским паразитима које САД користе као основну базу свог утицаја у свету. Москва реализује војно-политичко обезбеђење кинеског економског пројекта, док је Кина спремна, ако је неопходно, да пружи финансијско-економски ослонац Русији. Зато се Русија бори са САД на војно-политичком подручју, а Кина на финансијско-економском. Неки експерти покушавају да умање улогу Русије у том тандему, видећи у њој чувара или телохранитеља. Мени је веродостојнија друга аналогија, где Русија игра улогу војно-политичког крова за моћну кинеску економију. Без тог нуклеарног крова, сва кинеска економска постигнућа не би данас вредела ни обичног гроша. Својим агресивним и провокативним понашањем Американци сами делују у корист зближавања наших земаља и формирања стратешке алијансе. И за то им треба рећи хвала – улога спољног фактора још никада у историји није била сувишна. У том погледу, посебно треба да се истакне да се за годину дана може појавити сопствени аналог међународног депозитно-клириншког центра Euroclear. То значи да Москва и Пекинг могу да купују акције руских и кинеских компанија без посредовања западних финансијских инструмената. Нова организација неће бити под контролом ни Брисела ни Вашингтона, што је изузетно важно у условима геополитичке борбе. Ако се томе дода скора спремност Пекинга за пуштање у рад свог аналога система за трансфере SWIFT-а, који такође није под контролом Запада, онда тенденција окончања америкоцентричног света постаје веома очигледна. Превео: Небојша Вуковић |