Srbi nisu škrtice

Ostali smo bez ičega. Sve smo potrošili. Nemamo čak ni alternativu. Naši putevi nisu kao evropski, ali je naš put u Evropu zacimentiran smjesom koju nikakava otopina ne može da razvodni. Samo što naša draga izabranica prilično zateže. Sve je kao kod onoga nesrećnika što se ženio. Do braka samo što nije došlo. Pedeset posto je gotovo, samo još da ona pristane.

Koga sve ne primiše u Evropsku uniju i to na velika vrata, a nama zatvaraju ispred nosa i ona mala. Ne daju nam da se provučemo ni kroz iglene uši.

Koga sve ne primiše u Evropsku uniju i to na velika vrata, a nama zatvaraju ispred nosa i ona mala. Ne daju nam da se provučemo ni kroz iglene uši. Neke zemlje prigrliše kao najrođenije, a nama okrenuše leđa kao da se nikada u istoriji nismo sreli. Kao da nikada nismo bili u istim nevoljama. Baš nezahvalna ta Evropa i matora i izlapila, jer je sve pozaboravljala. A njeni političari sve sami optički slučajevi koji ne vide dalje od nosa. Kratkovidnost evropskih zvaničnika zabrinjava.

Šta je to što zvanični Brisel ne vidi, a vidi se iz aviona? Ne vidi to da srpski narod kao malo koji narod troši preko mjere. Veće smo potrošačko društvo od nekih što su ih prozvali kao takve. Kad bi se uzeo procenat koliko ko troši, a koliko ima para, na prvom smo mjestu po potrošnji. Sve smo ih prešišali. Dokaza ima koliko hoćete, a jedan od njih su i ove najskuplje patike koje se kod nas najbolje prodaju.

Mogu za nas da govore svašta, i da smo ovo i da smo ono, ali jedno sigurno nismo. Nismo škrti. Kod nas su škrtice nacionalna manjina.

Mogu za nas da govore svašta, i da smo ovo i da smo ono, ali jedno sigurno nismo. Nismo škrti. Kod nas su škrtice nacionalna manjina. Naš ti čovjek voli potrošiti kao ni jedan drugi. Nije naučio da drži pare u džepu. Mi smo potrošačko društvo, samo što, eto, nemamo para da to i dokažemo. Nismo kao oni Škoti. Mi smo potrošačko društvo, a oni nisu ni blizu. Koliko se ja razumijem u ekonomiju sumiram da će im oni, škrtice od Škota, ukočiti kretanje novca i da će im zaštopat privredu. A mi sigurno ne bi. Ali, eto, njih primiše u dotičnu Evropu, a nas nikako neće. Ima li tu logike? Dabogme da nema.

Drugo što ne vide su ovi silni restorani koji kod nas niču kao pečurke posle kiše. Imamo ih, brate, sve. I italijanske i grčke i engleske, ove pabove, picerije i mekdonaldse. Prešli smo na njihovu kuhinju, ne znam koji još uslov treba da ispunimo da bi nas primili u svoju kompaniju. Jedemo istu hranu, isto pivo pijemo, isti nam ječam u krvi, a oni tako. Jer, ako jedemo istu hranu kao i oni, ako pijemo isto piće kao i oni, mora da smo od istog sastava. Ako nije tako, onda ne znam kako je.

Prešli smo na njihovu kuhinju, ne znam koji još uslov treba da ispunimo da bi nas primili u svoju kompaniju.

Ama, veća smo mi Evropa od njih samih, samo što se to na prvi pogled ne vidi. I šta mi ima da ulazimo u Evropu. Kao da smo nekada i izlazili iz Evrope? Ja ne znam da se može izaći iz kontinenta... Ipak se trubi o ulasku. Neki kažu da je jedini način da uđemo u Evropu da se plasiramo na evropsko prvenstvo u fudbalu.

Samo kako nam reprezentacija lopta biće da ćemo i u ovom slučaju završiti u autu.

I tako. Dok su drugi dobri za njih, mi, Srbi, ne valjamo. Ima, evo, već dvadeset godina kako ništa ne valjamo, ali su zato naši organi dobri. Traženi su na sve četiri strane vrlog novog svijeta.