Читава та парада лепо је осликала сво друштвено лицемерје и идеолошку беду овог дела НВО сектора. Парадоксално, али припадници наше богате и неговане НВО елите убеђени су да су они прави, аутентични левичари.

Након промена из 2000. године, европејство је, уместо раније ексклузивности која је била резервисана за одређени број људи, углавном зналаца и поштовалаца европских вредности и права, постало јавна ствар (res publikum) и популарна идеологија.

Ми, Срби из Немачке, и даље за наше званичнике и земљаке у отаџбини остајемо “гастарбајтери”. А Немци су овај сувишни термин већ одавно избацили из употребе.

Не буни се наша власт зато што је Мило признао Косово, већ зато што им изгледа као да велики газда више воли Мила од Бориса, што велики газда нема разумевања за потребе наших владара који би исто признали Косово, али не могу сада, није тренутак.

Мислим да је ипак паметно што се неки политичари и писци Статута Војводине не хапсе, иако би по закону морали. Не само због тога што сам сигуран да ће пре или касније све бити у реду, докле год грађани Војводине буду имали новца за јогурт.

Није ни мало чудно то што је рад на пројекту Статута Војводине велика тајна Демократске странке. Одавно ова, данас "социјалистичка" странка, велом тајне обавија своју страначку прошлост која јој не иде у прилог.

Видимо како управо ових дана ти лични фашисти наших НВО усрећитеља опет најављују некакав марш за 11. октобар. Баш као поручено да се заборави Косово, баш као поручено да се заборави изборна превара, да се заборави Војводина.

Али ја сам објављивала и многе друге ауторе са којима се нисам слагала. А добро би било да је Бошко Јакшић, у време док је деведесетих година био вршилац дужности главног и одговорног уредника листа, редовно објављивао макар само једног критичара Слободана Милошевића.