Можда је Војислав Коштуница, заправо, непрепознати јунак „Друге Србије“, која га је свe време критиковала и готово патолошки мрзела – и која му ту заслугу никада неће признати? А ни он се, сасвим сигурно, за то признање неће много отимати.

Данас нам је више него икада потребна та олако проћердана енергија самосвесног грађанина спремног да у друштву у коме харају сиромаштво, лицемерство и хипокризија брани принципе демократије и праведности, да се залаже за остваривање врлине у политици.

Било би фер од владе да барем призна да је кризом била затечена. Истовремено очување макроекономске стабилности уз унапређивање социјалног положаја грађана била је тешка мисија и без глобалне кризе, а сад је то немогућа мисија.

Ако се неко пита да ли је могуће да чак и међу војвођанским Србима (односно међу онима који су бар номинално Срби) може да постоји антисрпство и сецесионизам, нека само погледа интернет форум Слободна Војводина.

Од тренутка када је председник скупштине Оливер Дулић расписао председничке изборе, Коштуница и његово окружење као да су запали у неку врсту кошмара из којег се до данас нису повратили.

Чињеница да у години јубилеја - 20 година од пада комунизма у источној Европи - ми и даље рушимо комунизам, показује да нешто ипак дубоко антрополошки није у реду. И тај (нео)комунизам не осећамо тамо где би он био логичан и социјално прихватљив - у сфери „удруженог рада“.

Само 24 часа пре Тадићевог успеха, Душан Бајатовић, директор „Србијагаса”, вратио се из Мађарске празних руку. Испада да је Тадић узео у руку чаробни штапић и спасао нас. Председник Србије се иначе креће по минском пољу уставних овлашћења и свако мало излази из тих оквира.

Пред нашим очима се троше последњи остаци ауторитета политичара, медија, али што је вероватно важније, потрошиле су се готово све идеолошке приче. Потрошена је прича о демократији, о реформама, па и она о евроинтеграцијама.

Резони и термини чешког министра иностраних послова Карела Шварценберга неодољиво подсећају на реторику хладног рата. Он изражава отворене сумње у Русију као партнера и позива на постављање препрека.

Одговорни људи залажу се за Скупштину и владу која ће моћи да одговори изазовима светске економске кризе и социјалним потресима које она већ доноси. Отуда није право питање да ли нам требају нови избори, већ да ли је добар избор Скупштина коју имамо и влада коју имамо.