Председник Тадић својевремено није дозволио ниједном свом одбору да по било коју цену уђе у коалицију на локалном нивоу са СРС-ом и СПС-ом. Чак и онда када је таква коалиција била добро и једино могуће решење.

Познавајући начин политичких обрачуна, којима се упорно служи Пера Луковић, иначе главни уредник овог подлистка, није велико изненађење да је и Соња Лихт стигла на ред да буде изложена најприземнијој медијској хајци.

Амбасадор САД, господин Мантер, директно се укључио у јавно спиновање и усмеравање политичке воље грађана Србије. Прошле недеље је дао неколико интервјуа који немају никакве везе са елементарним правилима дипломатског понашања.

На терену народних пословица, ови први хоће јаре, а други нас убеђују да је могуће имати и јаре и паре, односно приближавати се Европи иако нас добар број држава Уније удаљује од Косова. 

Када се народна воља не би одређивала математички, онда би морао да се неко позове да је интерпретира. У том случају процедуре су мање важне. Уместо тога, потребни су моћ и сила.

 Иако се у тексту нисмо бавили „ликом и делом“ актуелног председника Р. Србије, тачно сте приметили да од погибије Зорана Ђинђића није било толике концентрације пара и моћи у рукама једног човека.

Сарадња и формирање заједничке коалиционе изборне листе СПС, ПУПС и ЈС темељи се на заједничким политичким циљевима у одбрани националних и државних интереса Србије, залагању за стварање државе социјалне правде...

Сви се још живо сећамо слабо посећеног „перформанса" испред градске куће, који су присталице „европске Србије" организовале под паролом „Не дамо Београд!", а са циљем да се радикалима, „народњацима" и социјалистима (плус пензионери) не допусти преузимање власти.

Својевремено је Весна Пешић, може бити и пре петнаестак година, рекла да је једна од значајнијих карактеристика нашег политичког миљеа – догађајност. Догађајност је заправо стање које карактерише привидна учесталост надовезујућих догађаја.