На састанку којем су присуствовали Мирослав Мишковић, Милан Беко, Драган Симпо Томић и Ивица Дачић разматрана идеја да лидер социјалиста Ивица Дачић буде премијер проевропске владе како би се умирило крило СПС-а које је против савеза са демократама.

Хапшењем Радована Караџића, братски загрљај претходно зараћених партија постао је још чвршћи, откривши да је међу њима било сагласности и пре него што је састав у Скупштини Србије дестабилизовао тобожње поделе.

Неки странац који би крочио у Србију у време хапшења Радована Караџића и о збивањима се информисао само из српских електронских медија тешко да би стекао макар приближну слику о ономе шта се заиста дешава.

У ДС су једва сварили ту претешку вечеру само због тога што ће се после тешке ноћи, са подочњацима и мучнином ипак пробудити у удобним фотељама, које су непревазиђено добра терапија баш за такве тегобе.

Кључни недостатак тиче се чињенице да је у моменту потписивања ССП-а била одсутна сагласност воља о једном битном елементу тог уговора (недостатак сагласности воља о битним елементима неког уговора, према Бечкој конвенцији, доводи у питање само постојање тог уговора).

Замислимо Србију у којој Тадић даје место премијера неком свом кадровику као што је Пајтић који се показао као већи аутономаш од Чанка. Замислимо Србију у којој ће влада зависити од подршке Палме, Чанка, Вука и евентуално Чеде. 

Србија је након недавно одржаних парламентарних избора постала земља специфичног политичког помирења које ће изгледа бити претходница општем националном и историјском уједињењу. На делу је нека врста нове политичке саборности и једноумља.